Nova iskra

украса види се на дркви манастира Калинића. Обилати и разнолики, разложно иоређани и у миран склад сложени облици чине на њему богат и одабран утисак.

Но српској уметности иресекао је животну снагу онај велики пораз српске војене снаге, 1889. године ка Косову Пољу, чија је последица била поступна пропаст српске државе и српскога народа. Држава је изгубила своју самосталност, а црква своју независпост. Орпске земл>е постале су турски санџаци, а српски народ роб без икаквих права. Нестало је било мира, а овладало тешко ратно време. Турци, господари Балканског Полуострва, често су ратовали са суседним народима. Испред њихових злостављања и ужаса Срби су више пута бежали и тисућама се насељавали у пограничним аустријским земљама. Отуда су многи срнски крајеви остајали пусти. Слабу је олакшицу у таквим тешким невољама на[Јоду и цркви донело било обновљење Пећске Патријаршије 1557. године и њене црквене самосталности, што је било носледица Фермана, који је за то, брату своме Макарију, у султана израдио био велики везир Мехмед Соколовић, потурчени ђак манастира Милешева. И ако су се сад смеле оправљати цркве и манастири, а и нови подизати, нраве уметничке моћи у српскога народа поступно је нестајало. Нису је могле подржавати ни наредбе увиђавнијих султана, дате у заштиту сриског народа и његове вере. Наредбе се нису слушале, но је на против узимала маха општа грозна мржња Турака на Србе. Њоме вођени, Турци су цркве претварали у џамије или су их ионижа-

вали, палили и рушили; од њихових оловних Кровова лили су иушчана зрна, а звона су разбијали, да би их тако претворили у градиво за топове. Четири века трпео је српски народ под притиском ропске подчињености и завиености. А у скученој народној слободи и у притешњеном животу и осећају, за уметности нема опстанка. Ако је млада, не може ухватити корена, ако је стара, мора венути или и угинути. И што је српски народ за то време на пољу уметности могао створити, угледа се, истина, за облик на обрасце из срећнога доба, али се врло често јавља у веома скромном изгледу због скучених сразмера, нростог градива и невеште израде. Да су у „тешка времена" грађене или оправљане, казују и записи у понеких цркава из та четири века. Нов живот за српску уметност настао је новим државиим животом српскога народа, извојеваним првих десетина прошлога века. Већ са првим зраком слободе синула је и она у служби вере и народне тежње за просветом. Јачала је и кретала се са онштим током свестраног напредовања у духу модерног света, те сад као битна чињеница допуњује и краси културне емерове срискога народа. Имала је у томе већ и призната успеха на свима пољима својим: на пољу архитектуре, скулптуре и живописа. Она није ирост наставак старе српске уметности — само се у црквеној архитектурм и живопису служи који пут старим облицима — но је заједно са целим државним иравцем, жив учесник у општим, светским, духовним задацима и радовима данашњих дана.

Из песама „Пурпурне душе" а с1 е 1 а 1 п е!

Госпођо драга, опио ме мирис Вашега парфима! Ма сћбге, ја стрепим... Дрхтим од чезнућа, кб млади ирис, На грудима вашим разблудно лепим. Вините се тихо уза ме, мадам, И дајте ми руку дрхтаву, врелу, Да вам се слатко покајнички јадам И страствено гучем причу једну смелу.

Ви стрепите, госпо!... То младе руже У прикрајку негде љубе се гласно, И лептири ноћни шумећи круже... Вините се, мадам, уза ме страсно ! Баштенска врата... полако... полако... Иза платана каријол се скрива. Униђите, госпо, нечујно, лако! Сад хитро, /Кане, преко мрачних њива... Душан Ма,лушев