Nova iskra

- 80 —

Л по И0Ј1И постављају страже, Тврдо стражо, читаво буљуко, Да ни гласник, промаћи ие може. Тако траја три недеље дана. Храбро с' бране срнски соколови, Храбро с' бране и сатиру Турке; Ал' се ерпска проредила војска, Изгинуле најбоље тобџијо, А нестало храно и џобано; Пак се Молер грдно забринуо, Где од Шапца помоћ не долази. Соде јунак, ситну књигу шппе, Не пише је, чим се књиге нишу, 15еК је пише крвљу од образа, Књигу пишо Шапцу бијеломе, Еомендату Марковићу Сими: „Кнеже Симо, што си зачамао „И у Шанцу затворио војску? „Ил' не чујеш, или ти не хајеш, „Где су Турци Јадар преузели „И Дозницу војском опасали? „Грдна сила на нас навалила, „Пола ми је изгинуло војске, „А нестало хране и џебане: „Не можемо шанца одржати; „Шаљи помоК, ако Бога знадеш! „За три дана и три ноКи тамне, „ДржаКемо с' јоште како знамо, „А онда нам друге бит' но може: ,,Ил' изгинут', или се предати „И Лозницу Турком упустити; „Не жалиш ли Молера војводу, ,/Ги пожали ове момке дивне, „Који 'но Ке млади изгинути, „И пожали Јадар и Лозницу, „Јера Ке их Турци сагорети „И децу им робљем учинити." А кад Молер књигу накитио, Иредаде је добром књигоноши: Узе књигу Пецо из Клубаца, Ироз турску је промакнуо стражу, Однесо је Шаицу бијеломе На колено МарковиКу Сими. Чека Молор три бијела дана, Ал' од Шапца ни гл са ни јава! Брижан Молер, из шанца ногледа, Сваког часа помоКи се нада; А бију се момци соколови, Бију с' они ко лавови љути, Храбро с' бију, шанац одбрањују; Соко Бојо допануо рана, Ал' се бнјо, к9 да рањен није, И соколи момке и дружину; Често они из шанца излеКу,

И пред њима БогиКевиК Бојо, На ханџаре дочекују Турке, Па их секу и десно и лево, Докле им се не уморе руке; А тада се у шанац враКају Крвавијех ножа до балчака И крвавих руку до рамена. Кад четврти данак освануо, Биде Молер да помоКи нема, Па је јунак сетан невесео, Из ока му суза провирује: Жао њому вернијех момака, Посусташе од умора тешка; Нит' седоше, нити починуше За три дана и три ноКи тамне, А ниједан хлеба не окуси, Нит' обиде хлађане водице; Соколима мука додијала, Ал' су они тврђи од камена: Трпе глађу и јуначку жеђу, Нити који речицу беседи. Тада Молер момке сакупио, Па овако њима проговара: „БраКо моја и дружино драга! „Није вајде, овако с' не може „Грдној сили турској одолети „Без помоКи и џебане бојне; „Ја се Турком жив предати неКу: „Волим своју главу изгубити, „Нег' Турцима срамно робовати ! ,,Ал' ми жао вас, таких јунака, „Што 'но Кете залуд изгинути, „Изгинути, ншнта не добити „А Лозницу Турком оставити; „БеК ви, браКо, како вам је драго! „Са своје вас ево скидам душе, „Нека сваки собом господари: „ХоКете ли Турцима у робље, „Кто вама у иољу Турака, „Ид'те, браКо, просто вама било! „А ко неКе, нек са мном остане, „Да јуначки заменимо главе!" Ту сви момци ником поникоше, Не лониче БогиКевиК Бојо, БеК војводи 'вако проговара: „Хвала теби, Петре господару! „Хвала теби на савету твоме, „Али нама друго не остаје, „Него с тобом поКи и умрети: „Боље нам је мушки изгинути, „Нег' Турцима бити измеКари!" Кад то зачу Молер војевода, Мило њему, па збори дружини: „Онда чујте, што Ку вама реКи: