Nova iskra

— 116 —

блику. Да то покаже, њему није био потребан Дубровник као згилије; на против, потребан му је био низ догађаја, који би, вешто постављени, могли са сваке стране да осветле душу. Али би се могло рећи — судећи по прииоветкама — да су догађаји, онако како их је ВојновиК поставио, вигае осветлили особине Војновићева талента него особине душе дубровачке. Душа дубровачка, остала је да је посматрамо на Војновићу. Њу су ти догађаји добро осветлили. Везан за Дубровник истом споном којом и јунаци његових приповедака, Војновић се неопажено, пишући ред за редом и приповетку за ириповетком, ослобађао улоге посматрача човека, — видећемо, на жалост! да та улога не одговара потпуно његову таленту, — и нагињао заинтересованости за личностн своје ириповетке. Догађаји, ко.ји би наступили да осветле душу јунакову, постајали су тиме само надражајима који су будили јака осећања у самога писца и гонили га да своја лична осећања, свој темпераменат унесе у организам лица о којима приповеда. Чест и детаљан опис, оно у што се може унети довољно лиризма, био је производ те склонасти, која је опет, отимајући све више маха, све вигае уопгатавала радњу у приповетцп. Како је пак сваку историју иисао подједнаком топлином, и како је у јунака сваке приповетке уносио један део себе, механизам радње бивао је несавргаен, мотиви једнолики, е®екти пебирани. Све историје, исприповедане у обе књиге, могле би се отуда уопштити неколиким реченицама. На првом месту „Чему?" је љубавни роман виолиниста Ивана Орловића. Тај младић, концертујући једног дана у Риму, упозна Бијанку Ривели, чувену певачицу. Отада .је заједно са њом нутовао по свету и давао концерте. Њих једнога дана раздваја љубав коју Орловић осети према Вијанки. — Ва

тим, „Еозе Мегу" је љубавни роман гра®а Марка Бранског. Тај младић упозна у бечком Уо1к8^а,г1еп-у странкињу ко.ја под именом Еозе Мегу лута по свету тражећи мужа. Отада је ишао са њом у оперу, шетао се после опере Рингом, и имао љубавне састанке изван града. Њих једнога дана раздваја мала крађа коју Нозо Мегу чини да би ставила на пробу Вранског. — Ндјзад, „Ксанта" је љубавпи роман Пера Дубовића, сина капетана Ива Дубовића. Он упозна, вративши се с мора, Клару Дучицу ко.ју му отац беше наменио за жену. Њих раздваја, пред само венчање, Перово нознање са Ксантом, ћерком Тасе Гркиње, пореклои из Леванта. Ако не узмемо у обзир „Ксанту", готово сва се лица крећу међу готово свугде истом аристократијом. На тај начин ностајала је утврђена схема приповетке, и у ту се схему, као накнада, уплитало и слагало у слику ткиво разноликих боја. У колико је механизам радње престајао одликовати приповетку, и у колико се оскудица у инвенцији почела све више истицати као особииа приповедања, у толико је опис постајао обилнији, по нужности, и израђенији, но труду. Приповетку о љубави Ивана Орловића приповеда залуталоме пауку Орловићева виолина једне ноћи, у запугатеној соби дубровачкога дома; „Сирена" је прост акварел јутарњег куиања крај обале морске; „Ксанта" је пространа због описа, дневне тишине или ноћне буре; у нриноветци „Козе Мегу" описи чине једино добре стране. Тако је Војновић истакао већ у самом почетку две главне особине: на једно.ј страни оскудицу у инвенцији; на другој склоност ка оиисивању, ка ономе што се може без стваралачке Фантазије копирати, и у 1ито се може унети впше или мање осећања. У доцнијим делима, Војновић само развија те особине. (СВРШИЋЕ СЕј i?. ^ау^овиц

Московско У/петмичко Позориште

I.

' ^ едавно је Павле Линдау, пишући успомене на прослављено доба Мајнингепскога глумљења, зажалио што иринципи глумачке уметности јога нису тако Формуловани ни у тој мери обрађени, како је то са законима осталих уметности. Проблеми модерне драматургије регаавају се до сад махом искључиво у пракси. Што су највећи глумци створили, то је слободна теорија, којој је већ подлога оно гато јој .је и смер. Но поједини глумци или, одређеније речено, у игри појединих уметника није све глумагатво. Износи ли нам песник на нозорницу свој живот, мора нам га приказати у свој његовој потпуности. Све мора бити у складу, све нам мора приказивати нормалан организам, као што сваки регистар на оргуљама мора правилно Фунгирати,

ако хоћемо потпун утисак његова тона. Не на иојединим глумцима, него на целини свега, гато се на позорници приказује, лежи тежиште драматуршке уметности. Тај склад се мећутим и тешко и ретко постиже. Познати су Мајнингенци, који су се приближили, својом хармонијском игром, тачним и изразитим линијама и својом епохалном режијом, уметничком идеалу. Данас савршенству уметничког приказа стоји најближе Московско Уметничко Позориште, друштво за које се пре по године, ван Русије, није ни знало. „Дођох, видесте ме, победих!" могла је рећи руска трупа већ после прве представе у Верлину, где је прво ван Русије иступила доведавши Немца до екзалтираног одушевљења. И после тога, безброј пута се понављало усхићење Верлинаца; одјекнуло је кроз сву модерну Јевропу, начинило сензацију првога реда, указало на нове уметничке путове. Четири пуне недеље хитали су Ворлинци