Nova iskra

— 129 —

Број 5.

Београд, маја 1906.

Год. VIII.

„Нова Искра" излази сваког месеца. Цена: на годииу 16, ио год. 8, четврт год. 4 дииара; ван Србије: на год. 10 Фор. ши 20 динара у злату. Претплата и све што се тиче администрације шаље се Р. Ј. Од авиЉу, власнику и уреднику „Нове Искре", Капетан-Мишина улица, бр. 8. Рукописи се не враћају; накнадно тражење поједипих бројева извршује се само у року од два месеца. После тога рока бројеви се могу добити само за откупну цену. —

е ' °Л иста — ђ а1!0 га знао! — Није све у реду. Вечерае кад сам онет ношао госпо|Р^)Ж ђицн Вани, то се могло најбоље приметити. Осетио сам како ми срце живље куца и крв јаче струји по жилама. Ни ђачић пред истШЈрГ питом не осећа со боље. — Ва цело има >- | * нешто, јер — но то је, можда, само извостан напад сентименталности, тренутни утиЛ) цај раздраженога расположења.... Али ко ? ми сме, најзад, јамчити да није баш оно чега се највише бојим? — Истина, рачунам на године као на оклон кинескога зида.... али, али, кажу, да љубав има ту чудновату особину да покадшто из небуха нотражи својс право. Ег&о ваља јој места начинити. Остајем и даље нри томе да себе на најнемогућније начине уверим, како је све то само обмана, можда само заблуда каквога нервнога кончића или сувишна навала крви. Чашица ликера и — мир!... Па ипак ја се тако стидљиво кријем од то своје болесне жудње и у љутини дижем вику на своје болесне нерве. А у глави ми вибрира само једпа мисао, старинска и стара као и свет што јо: лакше је своје болово у двоје подносити. Дакле, ваља наћи некога који ће половину терста мирно са мном вући досадном улицом живота — и отаџбина је снасена...

Ха, ха!... Нешто а 1а Шопенхауер: оба се рода спајају да произведу нов род, са истим теретом на плећима и замком о врату.... Да красиа резултата!... У осталом, госпођица Вана је врло пријатна; ја и сам увиђам, како се у нену друштву најрадије задржавам. То правдам тимо, што јо круг пријатеља увек један исти, са истим навикама, и празним разговором: о стрмој низбрдицп нашега морала и филозофији која иде ас1 арзнг<1ит... Овако, збиља, осетим како се мало разонодим и удахнем другога ваздуха. Он, истина, миркше јако на парФим од јергована (почео сам да уображавам, како .је то једини отмен мирис, јер га она унотребљава), али у коме нема глупа зачина наше свакидашњице. Онако као кад човек после преваљеног пута одахне у хладовини... Унапред изјављујом да она на себи нема ништа што „залућу.је", нити да пак њена цела појава „Фрапира". У својој тврдњи ношао бих чак и даљо, готов да кажем, како је и она један примерак „просечног човека". Оамо кад из љезина цолог бића не би вејао онај нрпјатни тон отмоности, својствон само жени дубоке интелигенције. Њен глас је сигуран и звонак, миран и равномеран, без високих дисканата; она не воли много да „прича" (још јодна скромна особина), како би била у могућности да што чешће покаже своје одиста красне, беле зубе. Њене