Nova iskra

- 157 —

XXVIII. Ко еам ссбп добар није, Није вриедаи да га сунце грије. Андрија Палмови"ћ XXIX. Кривица, браћо, кривица, знајте, На срце ваља ледони кам... Румен на лицу поносном, младом Нек нам јо здравље, нок није — срам! Ј. Грчи-ћ XXX. Од звјера јо човјек гори За идола кад се бори. Никола Бегови-ћ Ч е ж н» а V предвочерјо иође сунце на пут у своју меку иостољу. Још јо бацало зрако у ивицо запада, још му на обзору дрхташо ватроип траци. Опроштајиим дахом опијало је и миловало вочиу другу своју, тамну зсмљу. Чаробпа иоћ! А како је менп било мучно поспти је сама. Душа со гибала под теретом, — желола јо да у њој боравс трепериво звозде за људс жољне. Жалпла јо што 11и 1 о онај лаганп повотарац, да обавије људе, да осете јодну бригу — да воле. 0, кад би нам моћ пред животом била као што је месец има, што сродине у силуете ствара, што нобо са земљом сиаја. Све, сво сам ставила на хартију, а чожња со прстворила у вапај: „Пишп, болаи, шта ми срсћа ради ?..." Она је тако лона -—- краљица ноба, богиња зомљо. Угледавши лопоту њезину, вишња у сазреву на усне је њено пала и ту заспала. 0, када би хтела причати! Ти-

сућу би набројила дичних што пх је она свиленим косама својим увијала... Али, ах! од све просањане тисућо, само је она, вишња румена, осоћала страсни додир косо свилене... Јеле

Пр и шетњи Облачно и тмоло иобо ништа нам по смоташе ; ндући роци лаганим корацима, проносисмо тиху песму по прсдграђу нопозиате вароши. Вечо се осећало већ кад вас ја прекииух, показујући вам свотлу румон, која, искравшп се испод тампе иадстропшпцо, беше загрлнла запад. Мој поглед јс морао поред дивљења казпвати и чежњу да завирим иа опа пламепа врата и да се нриблпжим, данас расрђеном, светлилу нашем... То бешс један од оних троиутака у којима ми свот нс треба, у којима се осоћам робом и заслопљоним иоклоииком тс природине иодостижио лопотс. И раздрагах сс; плавило ме је задовољство од сазиања да иостоји слободпа лопота, која је рад сваког и која није ничија. Али да такво задовољство, иотпуно, сталио, нопромењено, палазим у леиоти природо свагда само с тога, што јо она далоко од моно, што јој со иигда приближити не могу, то сазиадох тог вочора у предграђу иеиознате вароши. Како ми то иикад ие дођо на памот! — Утонула у мисли и погпуте главо стнгох до реке, мало пратећи песму, која несташно треперашо по њоиој обали. Враћајући се застадох на оном месту где мало нре посматрах румоии траг скривопог сунца, али ми сад ту изађошо у суерет тамни и сури облачци, показујућп ми порспективу најскоријо будућпости. Ја им махнух главом у знак разумовања и пођох иевол^но даљо... Ст, С. Н.

Робиња (сликао Гонцало Билбао). — Чувеии модории шпапски сликар Билбао изиоси у овој слпци иоколико тииова друштвенпх робињл, створења несроћних и пропалих. Љубав према уметпости пде на овој слици веома изразпо са љубављу ирема човечанству. Жеља да со иониженом номогне, да се из таме друштвоног талога изводе у с:>етлост даиа — искрено и иоизвештачено говори из ово слике. Седијска Мадона (слпкао РаФаоло Саицио). - У воликом ппзу Вогородичипих слика што изиђошо

из кичицо овог гонијалног умстиика, МаЛоппа с1с11а УесПа уступа само нопадмашној Сикстинској Мадоии. Седијска Мадоиа даиас краси Палату Пити у Фиренци. Она је јединствони изражај материиске љубави. —■ Иван Зајц, хрватски композитор. — У овом броју доиоснмо лик чувеног хрватског композитора Ивана Вајца. Поред огромног броја ситнијих вокалпнх и инструмонталпих композиција, Зајц је оглодао са успохом свој дар и у композицијама воћога стопона, у оперотама и операма. Његова опора „Зрињскп" њсгов је