Nova iskra

— 170 —

Срце јој силно закуца: ето сад одмах, овог часа, почеће се! Али он поче оппшрно да прича дугу историју свога друга Велинга. Она га ни]е саслушала, стајала .је збуњена, не могавши наћи ни једну мисао у својој глави, нп једну реч. Он се од једпом заустави пред њом, узе је за подбрадак, подиже јој главу и рече: — Ти си данас нешто бледа, да ниси болесна? — Али ништа, проћи ће. Но, шта сам хтео рећи... У том Кета утрча у трпезарију и оп сву пажњу обрати њој. Седоше за сто. Он је непрестано говорио. Љој је било тешко, хтела је да викне: „Престани! Зар ти ништа не осећаш и не разумеш, шта јо са мном ? Зар не знаш шта се десило? Зар ти ништа не видиш, баш ништа? Вар сте ви мушки тако слепи, да ништа не сумњате?" И догод је махинално превртала кашику по тањиру са супом, само да би видели да ништа не једе, она иије престајала задавати себи питања: „Зар заиста нема пичега приметног, зар у изразу лнца нема ничега што би ме могло издати, открити све ? Шта, зар се не познају ни трагови толиких горких суза?!" Чудновато, ако је часна и поштена, но би требало да осећа ни кајање, ни попижење, а камо ли первозно раздражоње, нестрпљење и незадовољство гледајући брбљива мужа, који се тако мирно, тако добродушно шали са дотетом. Она је пила вина чашу за чашом, док јој се нису образи зацрвонели и тада је осетила неко олакшање, неко уверење у себе. Учини јој се, да чак осећа, како у уиутрашњости расте и одједанпут јој са сзим неочокивано постаде јасно, да је тог часа постала друга, да је јача од тог доброга човека, свога мужа, који ништа не сумња. — Не, зар су мушки толпко глупи! И она се пехотице насмеја. Он примети њен осмејак, восело јој махну главом и пружи јој своју чашу да со куциу. — И ја, и ја! — повика девојчица, пружајући своју чашицу. Обоје се куцпуше с њом. Сад је осећала глад. Извади у тањир парченцо неке дивљачи и почо га јести с великим задовољством. 0, како је било укусно, врло укусно! Сад је потпупо овдадала собом. Она јо од данас престала бити она пређашња добродушна буржоаска домаћица и жена, и заиста чинило јој се да је сад куд и камо интересантнија. Данас, пре ручка, гледала је у себи жену палу, пропалу, а сад јој се чинило да је победила, да је сада већа у својим очима. Заиста, пређе је мислила да ће је тај поступак жигосати и да ће сваки, чим је погледа, видети тај жиг кривице — али то је била све сама лаж, гатка, измишљена само да уплаши њено дете.... Не, ништа није било! Она устаде да узме нож за Кету. Еад је прелазила поред мужа, он је заустави и, гледајући је пажљиво у очи, рече:

— Је л' ти сад боље? — 0, јесте, сад је све прошло. И стојећи пред њим, она је приметила на његовој већ седој глави нрамен који је стрчао у висину и махинално га поглади руком; прсти јој нехотице склизну па његово чело и од једном јој сину чудновата, пакосна мисао, коју никако ннје могла да одагна. Она задрхта. Лак, ироничан осмејак пређе јој преко усана. Муж је с таким чућењом погледа, да се није могла уздржати од смеја. — Ти си, чини ми се, одлично расположена? рече он. Она поћута тронут-два, по одобри главом. — Збиља, погледај! Он извади из бележника билету. — Видиш ли, мислио сам на тебе и узео сам дапас ложу. Вјелмер ће ићи с иама, а покушао сам да говорим кроз телеФон и са Ајлертом. Он се саже да нодигне салвет који беше пао и не виде како је она сва уздрхтала и отишла од њега. — Јамачно није био код куће п ма да сам казао послузи, да га о томо нзвести, ипак неће бити рђаво да ти, пошто ја после ручка легнем, још једном проговориш с њим. Шта ? Она да говори с њим; да звопи, да га зове на телеФОн — кад је тек неколико часова прошло како је она... Све јој је то брзо прошло кроз главу и једва се савлада, да то пе искаже гласио. — Наравно, настави муж: ако ти пемаш ништа против тога, што ћо Ајлерт бити с нама у позоришту. У осталом, ја знам да ти волиш њогово друштво. — Да, — одговори она махинално и окрете се своме месту. Служавка донесе ка®у. — Знаш шта, пека он дође раније, ти јотп можеш и проћеретати с њим пре позоришта, а за тим ћемо сви заједно поћи. Пристајеш? — Да. И она иотону у своје мисли. Девојчицу одведе дадиља. Муж с цигаром у устима удобно се намести на постељу. Она стаде крај прозора узрујана, трзајући се сваки час. Некакво смешано осећање злобе и нрезрења расло је у њој, обузимало је сву и вукло је да викпе: „Шта, зар ти нпшта пе виднш, зар си ти тако слеп, зар не осећаш, да сам ја са свим друга, да сам....?" Ах, нашто све те мисли и трзања, кад он иишта не сумња, но мисли. Оиа се окрете. Наслонивши главу на ностељни наслон, држоћи у руци цигару, која се још пушила, он је спавао, да, спавао је — могао је да спава! То ју је тако поразило, изионадило, да је нришла постељи, пажљиво му извукла цигару из руке и дуго га мирно гледала с осећањем некакве надмоћности. Првобитна жалоет, презрење саме себе, очајање, кајање, све је то ишчезло, прошло, загушено увређеним самољубљем и горким признањем, што оп