Nova iskra

ПРВА СРЕМЧЕВА ПРИПОВЕШ У „НОВОЈ ИСКРИ — Успомена —

ило је крајем 1900. године. „Нова Иекра" већ јо била на инмаку своје друге године, а још не објави ни једне врсте из пера знаменитога Сремца. За лист, који ма и иајмање претендује да буде књижеван, то је био несумњив губитак. Немати Сремца међу сарадницима, значило је не држати лист на потребној висини, значило је бити српски несавремен књижевни лист. Није потребно уверавати, да сам још пре покретања консултовао п Сремца: да ли ће еарађивати на „Новој Искри"? Одговор је био позитиван, а отуд и моја радост потпуна. Само... био сам и сувигае пеискусан уредник! Знао сам, по туђем уверавању, да је потребно много пута молити и тражити једнои обећану ствар, а за необећане да је још и горе и теже. —- Мени је било довољно Сремчево обећање, а већ гато се тиче опомињања и — неће ме лако уморити! И ночео сам неуморно тражити „обећану причу"; тражио сам је и у гаколи, и на улици, и у кавани... свугде где сам га год срео. У почетку је игало и којекако. Обећање није одрицао, само би, како је оп говорио: пролонгирао ову бланко-меницу која је (то не треба да заборавим!) у његовим рукама! То ме није ни мало збуњивало, јер сам и даље стално тражио, уверавајући га да је он јамачно рђаво расположен према „Новој Искри", кад не испуњава оно гато је обећао. Мислио сам у себи: досадићу ти ма на који начин и добићу гато си обрекао! — И збиља сам му досадио, досадио у најгорем значењу! Кад опет једном заустих да га опоменем... прекиде ме једним одлучним гестом и речо ми: „Причу ми вигае немојте тражити! Ако гато напишем, даћу Вам сам!" То је изговорио тако озбиљно, да ме је тога тренутка прошла свака воља да га и даље опомињем и тражим обећани рад. Јасно ми је показао, да то не воли и да га на тај начин нећу добити за сарадника. Састанци су и после тога били чести као и пре, али никада му вигае не говорих ни о свом листу ни о његовој сарадњи. Друга година „Нове Искре" бегае већ на измаку. Дакле, скоро пуне две године од његова одлучног одговора. И ако је за то време гатампао по другим листовима — „Нова Искра" није била срећна да и Сремца уброји у своје сараднике. Осећао сам то, али му не хтедох досађивати, јер сам веровао да ће сваки покушај бити без успеха. Нисам се једном само пријатељу жалио на то, али на том је и остајало. Првих дана децембра месеца 1900. године упита ме колега М. Ш.: „Зашто Сремац не ради на „Новој Искри"?" — Рекох му искрено све како је било, и он ми повуче контуре једнога плана по ком ћу несумњиво добити Сремчев рад. После десетак дана већ је у мојим рукама било готово клише Сремчеве слике са првим, ванредно лепим отиском. Брзо му отидем у стан и, после поздрава, седнем за сто, готов да записујем гато ће ми Сремац говорити. Прво ми је питање било: — Еоје сте се годино родили?

С. Симонет

Писаљка је већ била на хартији, само сам чекао његов одговор. — Зашто ме то питате? Што ће Вам то? — Рад сам да чујем податке из Вагае биограоије, јер хоћу да обрадујем своје читаоце. — Чиме ? упита Сремац већ узбуђон и поцрвенео. Вашом сликом и биограФијом! одговорих му,