Nova iskra

— 241 —

Сремац пред Нишем (из другарских успомена)

о ироиначоној народби нашога командира иођомо и;ј Алоксиица одмах сутрндан но Св. Оави у Н и Шј камо јо тробало стићи у воче. У очи тога дана стигли смо из Ражња и присуствовали вечорњој забави, коју су Алоксинчани били нриродили у корист рањоника. Посло игре и иесмо, уморни, легли смо пред зору. Измсђу гаост н седам часова изјутра затруби збор, и ми со иостројимо у род и снромимо со за нолазак. Мислили смо да се наш командир шали: хоће да куша нашо војничко способности у брзој снреми. Али то пије била шала. Место одмарања иосле шестодневнога иешачоња из ЈЈеограда, као што нам је јучо обећано, ваљало нам јо, онако уморнима, издржати овај иодужи пут но мећави и ио блату. Пошли смо без икакве припремо: без ранчова, без хлсба и без доручка. Нашем командиру није било нознато да на цолом путу до Ниша не можемо добити ништа за јело, нити, у случају нотребе, место за преноћиште, пошто су прошле године све зграде уз нут попаљено и разорене. Кад се почео хватати мрак, ток смо ч били ирошли Топоницу, у којој је била станица, једнЛ на брзу руку слупана илетара сламом нокривена. Начелник станице није нам могао ништа дати за јело, јср је и сам гладовао. Наирод смо морали по што по то. Хладноћа је бивала све јача, а из натмуреног неба падао је ситан снег, који иам је јака кошава сипала право у лице. Покрај пута и по путу гомилали су се сметови од ситнога снега, те смо често губили из очију прави пут, што нас је оиако изнемогле још више замарало. Донекле су нам групе биле новоће, док со нисмо почоли разређивати застајањем ради одмора, те су једва по два или но три били заједно. Један друг из наше групе омакне со и упаднс у ров, ировали лед и огрезне до гуше у хладну воду. С муком га извадимо и иођемо с њим што смо брже могли да нам се друг, онако оквашен, не смрзне. Док смо се ми тако напрезали да што брже корачамо, у другој једпој групи спремала се још тежа невоља. Један проморони друг, којему су два друга помагала и нридржавала" га да полагано иде, на послетку толико клоне, да се спусти на земљу, и замоли друговс да иду без њега, а он ћо продужити пут кад се одмори. Другови на то не нристану. Знали су да би за малаксала путника тај одмор на мразу значио смрт. Али није могло ни овако остати. Шта да се ради? Отићи до Ниша за кола и вратити се било би доцкан. Да га понссу? Како ће, кад и они сами једва иду. Да наложо ватру, и да почекају док се друг не опорави нису могли, јер у нустом пољу нигде нијо било дрвота: Хладноћа сво јачм; вотар их шиба и пробија кроз лаке шињеле. Овда онда прођу озебли и уморни другови, застану мало, распитају шта јо, на иродужују иут мислоћи сваки само о

својој невољи. Уморни војник хоћо да заспи; другови га нодижу и дрмусају. Настаје свађа и псовка. — Устапи, слаботињо! Зар си ти војник? Ено Ниша: видиш ли како се свотли? Још само једап сахат, па ћош се одмарати... Тако иокугаава један од двојице другова да изазово частољубљо у иосустала војника, и да га осоколи на ново напрозање. Али то ништа ис номажо: уморпи нутник гунђа и отима се да поново засни. Кад су већ сви остали другови промакли, и кад је сва нада била изгубљона, зачу со од алоксиначке стране танак глас иостиљопско трубс. Оба војника радосно до-

■Г СТ. СРЕМАЦ као предавач у Нишу

! СТ. СРЕМАЦ као професор у Нишу

чокагае постиљона,- и замолигао га да прими њихова изнемогла друга. Постиљон, мосто одговора, ошипу коња и хтеде да прође. Војник скочи ирод коња, ухвати га за узду, и стаде преклињати ностиљона да со смилујо. Постиљон нећо ни да чујо. Наста вика и псовка. — Пугатај коња! — викну иостиљон и замахну бичем, који мало дохвати војника по лицу.

ЦИКНу ВОЈНИК, и

— Несрећниче, погинућега! управи на постиљона револвер. Пред овом страганом збиљом, у нустом нигаком пољу, п0стил.0н омскша, и донусти да уморна војника нопну на кола. ^ Тај ндаустали и изнемогли војник био јс Стеван Сремац, а њогов одлучни друг и избавитсљ био јо Михаило ЦеровиК. * Возећи сс на ноштанским двоколицама, умории и зловољни канлар ђачке батерије, Стсван Сремац, мислпо јо само о сламној ностељи, која га у Нишу чека, као о својој највећој срећи. Није тада ни сањати могао, да ће му горди и славни град Нига, носле тридесет година, бити ностоље споменнку, који ћо цео српски народ подићи свомо љубимцу. Сретен Пашић