Nova iskra

— 298 —

— Шта-а? Копиле, велиш?... — А шта друго!... И ти мислиш да .ја, који сам од века Турчин, преклоним главу и љубим твоју руку ?.. Је ли?... Видим да си из ђавоље земље, из Арнаутлука, јер таких прзница у нас нема. Но нека ти не лети разум за читаву пед рнад ®еса... Јер ако те шчепам, свезаћу ти руке паопако и видећеш шта значи румелијски ваздух који је засићен поветарцем Стамболског реда и законитости. Не буди луд и не труди се да у овој земљи направиш свој погани Арнаутлук... Одлази ми с очију, да не поганим пиштољ! Незир-бег плану! Од силног удара његове ноге, ага се заљуља и паде на руке, али се онет подиже, и у том два му пиштоља испадоше из појаса. Сав се стресе и некако немо и проплашено погледа на Незир-бега. — Узми пиштоље, рђо једна, па умри као човек! Узми, јер се само за овакав тронут носе! Скелеџи-ага укочено стајашо и тупо гледашо у њега, просто не могући да се разбере. — Узми пиштоље! Ага се несвесно саже да их подигне, али му се руке затресоше. — Аман, Незир-белсе! — једва промуца и испусти оба пиштоља. — Ха... Аман?! — Исиолајети ! Не срамоти ме под староет! Шта ћу онда од света! Опрости... — Пиштоље, па се брани, иначе ћу ти врат камџијом огулити. — Аман беже! -- Ха... ха... ха!... злурадо се засмеја бег. — А хоћонг ли како ја хоћу? — Хоћу.„ хоћу!... Скелеџије!... Хеј, сколе брже к обали! Незир-бег задену свој пиштољ и махпу руком на скелеџије. Нрва скела приђе к обали. На првом коњу залупа велико звоно. Један из дружине поведе га обали. Преко широка а кратка моста он ст^ги на скелу. Ова се заниха, по паучеп се коњ не уплаши, већ на вику крамара: „ У крај!" дође до саме ивице и застаде. У дугом реду пођоше коњи за њим, и кад се скела напуни, скелеџије је отискоше ио Марици, а привукоше другу и превоз се поче. Незир-бег прекрсти ного иа самој обали и као да ништа иије било весело ћереташе са кириџијама, па напослетку позва и скелеџи-агу, да мало продиване и заједно иреброје коње. Ага нареди да се донесо кава, па нриђе. И док је вожња трајала, Незир-бег тегљаше густе димове дувана и весело разговараше с агом, нитајући га час о раду, час о Гркињама и Бугаркама Сељамот-ћоја. Укрца се и послодњи део, а са њиме и заостала дружина, којој бег нареди да се одмах креће даље. - Колико је свега коња било? — упита Незирбег агу. — 998 коња, беже.

— Добро... а колико за све ? — На... колико смо погодили. — Чиет рачун дуга љубав! Ево ти за све петнаост дуката, готово по грош на коња. Је ли доста ? — Нека смо здраво — добро је! — одговори ага и нрими петнаест дуката. А Незир-бег призва скелеџије и даде им пет дуката напојнице — какву дотле нису ни видели. — А ти, ага, од сад памет у главу, па не дирај људе! — Исполајети, бежо!... Да си здраво на много година!... Опрости ми погрешку, за коју си и сам мало крив. Зашто ниси казао својим ђаурима да ми кажу чији су коњи, па их не бих ни заустављао... А ти ми се учини — опрости молим те — да си њихове вере. — Ха-ха-ха! — засмоја се Незир-бег. — Јест, ћабе ми! Ви отуда од те земље, Босне, Арнаутлука, како се зове, наличите .један на другога, па јо тешко нашем човоку разабрати: ко је Турчин, ко ли је ђаур? А ти још не знаш како ја мрзим ту ногану веру!... ■— Зашто тако ?... Та и они су људи као и ми што смо! — Е, иије тако! Још си ти млад, беже, па не знаш како они једнако мисле нас отерају из овог Божјега раја. — Па иека... њихово је ово! — Хм! — учини ага и опет га дубоко одмери од главе до нете. — А шта би, Бога ти, учпнио да сам ја, не дај Боже, ђаур, а но Турчин? Ага дубоко уздахну. — Пре свега бих те везао; онда бих те натерао да ми платиш колико ја хоћу и превезао бих ти коње Кад бих то евршио, сазвао бих цело село: Турке, Вугаре и Грке, — и при том сав уздрхта од узбуђења и тад бих те извео на ледину и три дапа, уз лупњаву бубњова и свирку зурла, шибао те по голоме месу... да ђаури виде и стекну намет... Ето шта бих учинио ! — А даље ? — Даљо?... Скииуо бих ти чизме, узео нииггољо, дао бугарске оианке и тојагу у руке, па нреко Марице! — Ха-ха-ха! - захохота бег. — Баш би ђаурина научио памети! А видиш, ја нећу... то јест — не бих тако могао. — Млзд си ти; још не знаш шта је турковање. Но велика си змија, види се... Откуда ти толико пријатољство с пашом, опака бурунтија, од које ме умало грозница не ухвати ? — Бурунтија?... Зар то је тако уплашила? А ја сам мислио да је моја камџија... Но сво једио!... С иашом се добро познајем. Довео сам му једанпут породицу из Јањине у Солун, па ми је тада дао ову бурунтнју. — Да није то пашиница учипила? — мигну ага, па се ђаволски засмеја, како то само може да учини источии човек тгри мисли о туђем — те врсте.