Nova iskra

— 305 —

апостолнма, пзишла јо гомила људи, жена, дсвоЈака и доце. Једиа мајка уздигла рукама своје иејако дете, којс гранчицом ноздравља Христа; други човек држи једно дете иа своме десномс рамену, а левом руком води друго своје дото. Чак су и животиње изишлс, да зајсдио са људима ноздраве Христа. Обиљсм драмских појединости ова се сцена такмичи са сцоном Умножавања Хлебова

(у Каленику), која заузима боз мало сву новршину заиадиога зида цркве (док је иста сцена у Раваници нлустрована на јужном зиду). У Волућу и у Белој Цркви код Еарана заузимају горњи део невиица сцене из живота Богородичина (Рођење Богородице, Миловањо иоворођоне Богородицо од стране њених родитоља и т.д.). (НАОТАВИМЈ ОИ)

Прекинути сан

Рргох се... Не знам, шта ме из сна прену? Још ноћ летња и ја гледам њену Ведрину... Тихо... Гледам мрачну низу Западних брда; над њима се близу Последња четврт месечева носи И једва руби разједеној коси Кршеве оштре. Подиже се с њива Маглица танка и полако скрива Звезду за звездом. Мирише на влагу. Поиухне ветрић и свежину благу Осећам свугде. На истоку тамо Бели се. — Свиће... Не, мени се само Привиђа освит. Колико је пута Свануло земљи, али сумња љута, Што 'но се кором стврднула у души, Не пуца јоште. Што ми полет гуши Црв је у мени. Не разумем себе Докле пут тражим, мени срце зебе Да не залутам. Најпосле ме чама Обузме свега. Тешко ми од сама Живота; већ се не радујем њему! И гражим излаз ; размишљам о снему; Поредим сумњу и веселе часе, Ал' нигде кута где се жеље гасе, Пигде! И онда све презрем, а затим Клоне ми снага и ја патим, патим... И ја ти хтедох нешто рећи, свете... Ал' ко да рече? Узе, што ти сплете Слободној мисли, буне ме. Ја нећу Да пођем стазом на којој су срећу Тражили други. И чему се тежи Крпљењем вечним? Извор, извор свежи

Трсба пронаћи. Ја у палих људи Видим где свест се из мртвила буди, Свест унижених. Песма ће из праха Дићи нас и тад јачега ће маха Узети место обмане што мами И ситних брига што су нам у тами Везале руке... Боже, шта нам дана Узалуд прође! Сад ноћ падне сана, Сад сунце гране. И смрг нам сне ближе, А ми лутамо. Међутим нам стижс Из дана у дан мноштво чудних ствари Које ум људски поносит не мари Да схвати. Нашто спугптати се доле Где на дну срца таштине су голе ?! Горчином јаве живот за све наде Свети се људма. О тешки јаде! Ко да узлети куд не би ни крила Однела? И ко беду, шго се свила У нашој сржи, да прогна? А црв гризе, точи. Отрован умор натапа ти очи... А кад се пренеш и протареш чело: Шта је то с тобом? Коме се то хтело Да те сахрани кад још умр'о ниси?! И ту јаукни, те се опет виси Куд нећеш стићи. Такб дан из дана Докле ти снага точи се из рана И развеју се умишљаји голи... Ох, ал' то боли, љуто, љуто боли! Димитрије X. Микић