Nova iskra

— 886 -

— А ја сам мислио да ћемо брао стићи, — роче Вања и ућута. Њему је било шест година, али је иагледао млађи; био је мали и слабуњав, а имао је велике, плаве очи. — И ја сам мислила да смо досли, — рече тада и Тања, која је бпла годину и по млађа од Вање, али готово истога раста и састава као и ов. — Ја ћу вам казати кад будемо стигли, — рече мајка деци. — А сад ћутите и не разговарајто на ветру. Деца ућуташе. Ветар је међутим све јаче дувао, и време се ,још јаче натмури. Оа северо-западне стране јурили су сури облаци, све више и више покривајући иебо, тако да се сасвим смрче, као да је наступило вече. Андреја Тихонић поглбдаше на облаке и два пута климну главом. — Време се квари! — речо он напослетку Марији Ивановној. — Ето, нисмо ни мислили ни надали се; али Бог је милостив, доћи ћемо његовом помоћи. I II Возише се још једап сахат. Деца су заспала. Вања је завалио главу на мајчина леђа, а Тања је положила гл ту на њено крило и такође сиавала. Андроја Тихонић је терао коњо, с времена на време звиждучући и пуцкајући дугачким бичем. Марија Ивановна јо ћутала. Поврх свега поче сад да пада лак, редак и сасвим кос снег. А ветар је Фпјукао и јурећи поред њих као да је дувао све јаче и то право у лице. Марија Ивановна се сасвим окрете од ветра и чешће је погледала децу, која су спавала. Бела, једнолика, снежна поља, местимицо таласаста као море, пролазила су нокрај њих. Прође још један сахат, Марија Ивановна мислила је за то времо о многим стварима, а тако исто и Тихонпћ. Обоје проговорише тек онда кад се време толико измони да се, место појединих нраменова, спусти с неба као неки густ, снежни вео. Дувала је права и снажна мећава. — Рђаво. Гле како дува! — први примети Андреја Тихонић. — Још је далеко, Андреја Тихонићу! Како ћемо стићи? ■— плашљиво унита Марија Ивановна. — Како би било, да се вратимо кући ? — додаде она промисливши се. — Шта, госпођо ? — роче Аидреја Тихонић. — Сад не вреди. Прошли смо више од пола пута. Остало је још свега сахат и по вожње. И заиста, тек што су прешли оно сеоце између Пахомова и Суме, те им је сад већ била ближа Сума него Пахомово. Андреја Тихонић ошину крајем бича предњега коња, устаде, за тим опет седе на бок и рече: — Но мари ништа. Бог јо милостив, ваљда ћомо стићи. Мећава није баш тако хладна. Нећемо се смрзнути. Он викну оштро на коње. Возише се још пола сахата. Коњи су исирва касали, за тим су почели сами да застајкују и да иду ходом.

На нуту су мостимице нанадали и навејали читави сметови снега, тако да је нредњи део -санки уиирао право у њих, као у какав зид. Мећава се није утишала. Исто је тако Фијукао и дувао ветар, исто је тако падао снег са свијх страна; а и ветар као да је одједаннут са свих страна дувао. Али ипак, Андреја Тихонић је још распознавао пут који је само местимице био засут. Местимице |пак свежи снег се са њега шчистио, те је остајао го, смрзнут и гладак као и пређе. Али таквих места било је све мање и мање и сад су коњи, готово непрестано, ишли полако. Марија Ивановиа се узнемири. То исто беше и са Вањом; он се нробуди и узнемири се. — Боже, Андреја Тихонићу, шта да радим? Та овако ћемо се смрзнути! — рече Марија Ив^новна.Само да не зађемо с нута? Она с муком откопча бунду, извади свој џепни, сробрни часовпик и погледа на њега. — Већ два сахата! — рече уплашено. — Скоро ће да се смркне, на шта ћемо онда да радимо? Ето како је изненада мећава узела маха. — Мама, је л' ми још непрестано идемо? запита Вања. — Мама, мећава је. Је ли то страшно? Ми ћемо се смрзнути, је ли? — Ђути! — рече му мајка. — Седи мирно и ћути. — Не, кажи, мама, јесмо ли залутали? — Нисмо залутали, идемо по мало, са(ио је пут рђав. — Хоћемо ли скоро доћи? — Не знам, не знам, ћути. Вања ућута за неко време. Тада 'Гања изнонадно нроговори. И она се сад пробудила и подигла главу, која је била завијеиа у мараму. — Мама, је л' истина да ћемо се смрзнути? запита она. — Ја нецу да се смлзнем, ја хоцу да јодем. Марија Ивановна умири Тању и поче да разговара са Тихонићем.... Коњи су сад непрестано ишли ходом. Пут се нимало није видео; насумце су ишли по њому. Андреја Тихонић сав се претвори у око и, подигнувши се са бока, погледа напред, гонећи коње. Ветар није престајао и санке су се кретале напред, окружене непрекидним, дивљим, снежним вихром. Понокад као да дим покрије сав ваздух и тада се не види ништа — ни коњи, ни Андреја Тихонић — Но, но, хајде, хајде — викао је Андреја Тихонић, нагињући се и гледајући напред. — Еј ви, зар ие видите нут. Куда?.... Куда си нагао? Коњи су се знојили, и као да су, заједно са кочијашем и путницима, изгубили мирноћу и стрпљење. Са нредњега кулаша дизала со пара и њогова се длака сва уковрчала. Задњи коњ се такође знојио и видоло се како му се надимају бокови, кад је западао с нута у дубоки снег и кад је онет излазио на нут.