Nova iskra

Београд, јануара 1907. год. Година IX.

Број 1.

„Нова Искра" излази сваког месеца. Цена: на годипу 16, тто год. 8, четврт год. 4 динара; ван Србије: на год. 10 Фор. или 20 динара у злату. Претплата и све што се тиче администрације шаље се Р. Ј. Одавппу, власнику и уреднику „Нове Искре", Капетан-Мипгина улица, бр. 8. Рукописи се не враћају; накнадно тражење појединих бројева извршује се само у року од два месеца. После тога рока бројеви се могу добити само за откупну цепу. —

ЈШрича б

оруна воденичара

ако је досадно овде у вас! рекох најзад своме домаћину. »Истину велиш, синовче! Мучан је то и јадан живот, али шта му знаш: судба га тако определи. Зими нас завеју снег и мећава, и да није сурих облака над овим камењем, мислио би у гробници си. Лети нак звезда опече, зажари се голема стена, и ако те нут застао гдегод горе, као иас морант штектати, док сиђеит у реку да те њен дах расхлади." Били смо само нас двојица: мој ломаћин, стари Зорун воденичар, и ја. Пред старом воденицом, на малим троножним столицама, седели смо и нушили. Јесен беше већ на измаку и у ваздуху осећао се њен прохладни дах. Кроз ниске гране једне прастаре букве зракасто се прокрадала жута светлост сунчева, стварајући у иространој сенци светли слој од линија које испуњаваху мирни ваздух. Јаки млаз водени са свога стрмог узвишења нагло је јурио, падао на коло воденично и силно гаокретао; разбијао се овде у милионе сјајппх кадљица, да мало час даље пастави свој силнп ток у брзој плапннској реци. А капље су летеле, нрштале и разбијале се и на зрацима вечерњега сунца одсјајивале су у мноштву разпих

боја, жуто као ћилибар, рујно ггаа. дпшће старе букве, сјајно као површииа од огледала, и много, још много других боја. А свуд около нас растезали се голи и суморни планински великани, чије големе стене, избраздане безбројним борама старости, оштро параху сивкасто небо, или их је овде онде јадно покривала спарена жута трава или ниско мрко жбуње. Као огромне црне гомиле они се без краја и броја протежу, притискују, надвисују својим црним врховима, и као какав велики гвоздени ланац опасују цео хоризонат, да овде, у овој утонулој долиници, још јаче одскоче својим исполинским растом. „Залуд ти цвета цвеће овде, синовче!" отпоче Зорун. „Пи девојрге ни какве младе невесте да га узберу. Што ће нм ? Нема коме да га даду, да са цвећем и душу њпхну омирише <( Погледах у старца. Својим мрким, старачким очима беше се упио у хладну, голему сгспу нсмред иас, као да јо и њу жалио што јој накнта нико не дира. „А зантто, стари?" „Ех, зашто ? — Ту, у нашем куту, оииовче, свио је јад своје гнездо. Није то као тамо у вас, у Смедеревском. Мучно ти живимо, на то тп је. Једва да се и крај с крајем састави, а да ти