Nova iskra

нека нам он прича, — јер ја бих га слушала целу ноћ! Сви мушкарци заиљескаше храброј Рози. Она склоии руке: — Драги гооподине конте, ево ја вас, у име целог друштва, лепо молим, да нао позабавите каквом својом причом у којима уживамо! Готово се ч ви придружише тој мо.гби, па и Берта склопи руке и рече: — И ја вас молим! Па сва поцрвене. Боркић нобледе и стаде назорио истезати браду па нагло устаде и нрви отиде у пушионицу. За њим нагоше и остали, па и даме се разредише по дворници. Нико то не замери конту, јер је свакоме била пуна глава другог чега; нико, осим Берте, и не опази његово ненадно бледило и узрујаност. Бештија брзо организова партију, домаћин се склони са својом родбином у прикрајак, младићи се нридружише ка девојкама, старије даме направише васебие гомилице, монсињора отпрати момак кући, момци унесоше свежа пића, те после пет минута нико није ни знао да је променио место. Конте Берислав, једнако истежући браду, стаде шетати и по пушионици и по дворници, сасвим као да беше усамљен, негде на пољани, — што такође не привуче пажњу, јер знађаху, да је на махове настран и растрканих мисли. Али Берта, заставши иза врата од дворнице, као да тобож посматра неку слику, праћаше сваки његов покрет. Најпосле, конте је замотри, па стаде до ње а она разумеде да човек не може да проговори од силне узрујаности, заиита га у чуду: — Шта је вама, конте ?

— И ви...! И ви... поче он, али запе. — Шта је, за милога Бога!? рече Берта, одједном ужаснута... Шта вам седогодило? — Што никада нисам могао слутити! одговори он шапатом, па се испрси, као да му требаше сва снага телесна и душевна због пеке врло тешке одлуке! У исти мах гледаше је прекорно... Ви!... Ви!... Ви да се усудите да ми поставите онако питање! Берта, увређена, ожалошћена, исколачи очи, пребледе јаче, усне јој задрхташе. .Тедва је могла изговорити две речи. — Ја! ?... Шта! ? — Ви, иастави конте истим гласом, али оштро... Ви, који знате све, — који сте узрок своје и моје несреће, — који сте одбили моју руку, јер сте мислили да ћу остати сиромах довека, ви ме иитате, пред оволиким сведоцима, зашто се нисам женио!?... Је ли то могуће веровати! ?... Берта се ухвати за чело и посрну, али кад је он хтеде прихватити, дочека се длаиом о дувар, погледа га још већма ужаснута и изрече на прекид: — Ви... мене... просили!? То је било откровење. На то се и конту окрете свест, погледа уплашено око себе, и побеже... Без и једне даље речи, обоје разумеше шта је било, — што нису знали пуних двадесет година! Мати Вертина крила је ту прошевину од кћери, а њему рекла, да га девојка неће! Парочито, у данашње време, то се једва веровати може, али онда ти је тако бивало... Берта се спусти на столицу, обори главу и чињаше јој се, да је већ у гробу, усред бучног весел>а брата младожење! С. Матавуљ

н,

Штвкттвктг ДВБау (1889)

[исам скрушен био што је црква била, Нити су ми душу заносили снови Због крста, на којем издис'о је Исус Пред погледом хладним Скаријота нови'! Пред олтаром старим тога ретког храма Кретали ме нису осећаји вере, Ни гамњана мирис, ни дим што се диже Па се лак лелуја и по зраку вере. Друга нека тајна пред младошћу мојом Дизала се била омотана лика, И пред маштом мојом загонетан живот Пртала и плела у безбројно слика.

Мислио сам на вас, чија трошна гела Почивају туна, о синови славе! Ви, што лавор венце себи сами сплесте И основе људма припремасте здраве. Све ризнице душе и ризнице духа Пред вама су ретким отворене биле; Инсигније царске красиле вас редом И без царске круне, кадифе и свиле. Једног зимског дана, пред здлазак сунца, Да вам гробље видим дошао сам био; Црква беше празна и сакристан само Скрушеност је своју у молигве вио.