Nova iskra
Кланац Савине у словеначкој Штајерској
них прилика васпитања кашто и научие моде/ 1 Код оних даровитијих изгуби се, кад дође веће искуство, већа научна увиђавност и многе медитације, од којих ћу две три поменути. Сваки научни радник полази од метода и резултата, које су други стварали. Сви се ми пењемо једни на раменима других. И људи великих резултата мали су Фактори у огромном научном развитку. Научне хипотезе, које чине важне беочуге у развитку наука, теку као река: једних нестаје, да их друге смене. Дал^е, прави научници признају да су кадшто случајем или пеком срећном опсервацијом или досетком дошли до нових резултата. Неки пут им се учини да и пема неке њихове особите заслуге, јер мисао се увуче неопажено у ум и јавп се готово наједанпут, као инспирација. Али најчешће се место правим путем, којим би се проблем најбрже решио, иде вијугавим странпутицама, и после дугог, кашто дугогодишњег лутаља дође се до циља. Тада се као с висиие види онај краћи пут, којим је требало ићи, и доста је научника првога реда иризнало, да у тим тренуцима осете стид." Напослетку, и тиме се управо опасност од обожавања себе самога нарочито смањује, ти научни радници треба увек да помншљају на оно, што други могу, а они не могу.
На Формирање научних радника махом су од пресудног утицаја школовање и универзитетски рад, који, ваљано вођени, могу да зауставе и развијање поменутих лоших особина. Предавања су при том од најмањег значаја; готово све значе вежбања и заједнички рад у институтима, лабораторијама и семинарима, иарочито у семинарима, које би требало завести и за експеримен- талне науке. Познато је да се ученици тек овде унознају с научним радом. Али од вредности проФесора зависи, да ли ће болш од њих моћи постати научни радници и да ли ће се научно у горњем смислу Формирати. ПроФесор треба да здравом свежином, вредношћу и енергијом свога властитога говора, рада, живота изазове акцију и интензивнији живот у другима. У семинару треба да виде ученици на проФесору борбу и напоре око решавања ироблема и тражења истине. Често се решење питања само донекле доведе, покажу се празнине и оскудица опсервација, па се после нових проматрања опет на њега враћа. Ништа на ученике није од толиког утицаја, као тај процес рађања мисли, који они сви осете. Тако се добива дубока љубав и вера према науци, а од тога се по правилу јавл>ају нове акције. Сасвим је друкчије, кад се исти проблем представи као решен: њега може да разуме сваки, који има извесна знања, али ретко код кога може да изазове оно плодно духовно врење као код ученика семинара. У таквом семинару ученици осете оштру научну критику, али критику која тражи истину, њима жели напретка; рекне махне, али потнуно призна добре стране ученичког рада и учеиику обрати пажњу на његове праве способности ; често се пута имплицитно каже : идите у том иравцу, ви морате нешто наћи. У научном животу семинара има радости, жалости и туга као у и породичном животу. Особита су радост даровити и способни ученици и њихови научни резултати. Тим резултатима и проФесор постаје богатији и ишри му се хоризонат. Тек група таквих ученика ствара правог проФесора. Катпто нисмо задоволши резултатима и радом ученика, и тада се јављају нерасположења, слична сети добрих породица, кад им се неки члан не покаже онакав, како се очекивало. Ако по несрећи умре даровит ученик, то је велики губитак семинара. Често га се сећамо, управо увек га се сећамо, јер су празна или непотпуно застуиљена она поља рада, која су њему била намењена. Наш свет, наша средина је доста расположена према науци. 23 Али код нас има осећања, погледа, нарочито начина, како се мисли и говори, који одбијају човека правог научног ткепеиг-а. Вама су те особине познате, сваки их дан чујете и нарочито читате, и ја их нећу огшсивати. С тим свима особииама средине прави научни радник мора водити борбу, хтео не хтео: отимати се од сре-