Nova iskra

— 71 —

А. Беклин постајаше мрачан као демон. Но, исто тако мислећи о том како ће све то поправити, не тражаше обичне путе, него се по његовој узбурканој души превртаху и комешаху све неке крупне мисли, велики нади, велики напори, чудновати плаиови, у које чак сасвим вероваше. И тад се сав разгалио и засветлео као веома уман и велик човек. И што је више падао у ове сањарије, све је више бивао немирнији и чудноватији. Час би се окаменио као стена, час би дрхтао као у грозници и иочео да хода по шумама и ливадама, по селима, механама и воденицама као прави лудак. Читаве ноћи није спавао, већ је једнако планирао, док се најзад не реши. А реши се да досадашњи живот из основа промени, да отпочне други, светлији; да кућу напуни мрса и свачега, те да једном радосно засветли његова чађава кривача, р;оју тако воли и која му се у наступном заносу често учини не као кривача него као бели мраморни дворац, а место празнога тора од врљика — раскошна башта, урешена гшморанџом и шимширом, где само славељи извијају песме, а његова Живана сања код шедрвана, жудно занесена својом лепотом. Што је најглавније, њој је дужан доказати како не млати глогиње, но мисли велике мисли и да може учинити све игго хоће, а то је, брате, крупно као сури Берим на Мокри. У таком је расположењу дошао на сабор у Вараге. На глаткој зеленој висоравни около беле, даскама и плочом покривене црквице, скупио се огроман сабор. Трговци ситничари подигли сенке од дубове шуме, па их уресили разним шаренилом женске ситнарије, која јако мами просту сељанку. До њих су крчмари са меховима пића, па кавеџије, чији велики огњеви својим димом

ВиЛА крај мора кваре иначе јасан колорит сунчана дана јунскога. Ретко ко седи, но је све на ногама, па се у гомилама таласа тамо-вамо, снује и тражи својту да је види и почасти. Шаренило дО бескрајности. Неко с ногу пије, неко на послужавнику каву носи, други продаје медовину и виче, док је трећи стао у гомили момчадије, одрешио читав нарамак свирала — хоће да прода. Свирале узимљу, пробају, свирају на сто начина и тонова, увеличавајући општи саборски урнебесни шум. До саме цркве на ниским клупама седе свештеници с првим људима, гуслар им пева неку хајдучку, громко и с усхићењем. Мало даље од њих жене се скупиле у круг, саставиле руке једна другој око врата, главе погнуле па туже на педесет гласова за милим покојницима. Чујем како је сестра сувише уздигла глас, тужи за братом, залива се сузама, као да хоће да докаже овом шареном свету е је њено срце непреболно занавек' рањено. А светина не обраћа пажњу, већ снује, пије, разговара, пазари, галами и очас се грохотно смеје. Свирачи свирају, а девојке, снаше и младићи трупчају, смејући се и подмигујући. Галама се чисто таласа, струји изнад сабора као вал, ври, јечи, бруји као морски ропот... Рако с поп-Милојком приђе колу. Његов Вукојица свираше још с једним момчићем, а коло вођаше баш његова Живана. Зној је оросио њено зајапурено лице, она се уозбиљила па пази на такт и плаховито креће знамениту нашу Шеснаесткињу , "звекећући позајмљеним карловцима на глави и грудима. Рако је расположен, задео лулу за колир, забацио руке назад, па с поносом гледа на милу коловођу. — Сад, чим се сврши ово коло, нека пукне пушка! — настављаше поп раније започети разговор .