Nova iskra

— 145 —

И. Сојц : Споменик словеначког пеоника С. Грегорчиба

— Вукојица, хајде да бјежимо. Хајде и ти Живана, а баба нека остане до сјутра... Нека види шта ће бити... Хајдете, бјежите, ја сам... ја... убио сам човјека... једнога, /1војицу... није, но једнога убио, а другога ранио... Чујете ли, Турчина сам убио. Више Бањске. Бјежите, велика се хампа свикала, све што клања дигло се и трчи овамо... Бјежите! Гости се скаменише од чуда; Рако брзо дохвати једном руком Вукојицу, а другом Живану и тргну их да пођу из куће. Но Живана се секну: — Ако ви не смијете чекати барем док се слава дигне, бјежите, а ја нећу. Ко је јунак да са мном остане — добро је дошао, а ко није срећан му иут! Рако је зовну још два-три пут, иа кад виде да је упорна, махну руком, секну иреплашенога Вукојицу и штуче преко улице у кућу новога кнеза Радована Чуке, којему одавно није долазио и којега је веома мрзео. Рупи у собу, пуну гостију, и без икаквога увода, држећи Вукојицу за РУ К У> узвикну: — Ја убих човјека... Турчина... бјежите! — Каквога човјека ноћас, убио те Бог! узвикнуше и гости и домаћин. — Такога човека... Послије ћу причати, а сад дижите се да бјежимо. Враћајући се данас из Митровице ударих на Бањску, и ту ме стиже Шемси-бег Пештерац, којему сам остао дужан за овце. Бјеше узео собом онога крвника Османа из Чабре, па ме окупише бијући овамо да ми кућу запале и робл>е поробе. Дође ми тешко да ми се кућа распе и свети не прослави, па полагано отмем бегу мартинку, убијем га и побегнем у гушљак. Чини ми се да сам и Османа рапио.

Једанпут паде па ое послије диже и гађа ме неколико пута... Е, тегпко нама! — забруја по соби, л>уди се измешаше и потрчаше у суседство да му кажу нове јаде. Цело је село једно родство; Осман је јамачно не могући убити Рака, вратио се у Бањску, свескао Турке, који ће сад доћи, све попалити и побити, а не само Ракову кућу. Тако то обично бива, тим пре што лако могу замислити да је он већ умакао далеко, а крв ваља узети у његовом родству. Несрећна вест за тренут облете као муња цело село. И одједаннут у место иесме настаде јаук и кукњава, плач деце, тужба и запомагање жена, слабачки уздаси старца, да овај урнебес небо проламаше. И као кад вуци окруже стадо плашљивих коза, тако се све село поплаши, свика, поче да гужва, да збира у гомилу око Радованове куће. Неко носи дете, неко по два, неко поњаву, неко ибрик, из кога је гостима служио ракију, неко са једним опанком на нози, а неко само у чарапама. Све је притискао безумни страх, све звера и штреца од куд ће да му пукне и да га снађе то велико, изненадно зло освете. Куће остављене, отворене, огњеви сјаје, а маси се чини да се то угарци машају стреха њиних. — Бјежите! — проломи се по Козареву из стотине грла. Рако још држећи Вукојицу за руку стајаше на улици, мрачно посматрајући овај страхотан призор ужасне панике. — Па куда ћемо прокукали ? — чу се опет из гомиле. — На Олуновицу, па право у Србију, громко одговори Рако и махну руком пут реченога места. На осветљеном из куће снегу, добро видеше овај његов покрет. — У Србију! — У Србију! — Бјежите! — опет безуман крик покри снежне брежуљке козаренске. И за тили душак све се, обузето безграничним страхом, инстиктивно у маси, као ван узбуркана мора, наже к Олуновици. Ко имаде коња брзо-брзо зграби га, посади на њега бабу или старца каквога, на пође безобзирце уз козаревске долине. Чобани и бачице чак у овом страху не заборавише стоку, но је погнаше, те се измеша с чељадима, да још више увеличају шум и учине збрке. Уз присоја настаде врева и ломљава као да је смак света. Пси урлају и завијају, краве мучу, овце блеје, па се све то измешало са вриском и писком деце и јауком жена. Све то јури једно мимо друго, често заборављајући брат на брата, отац на сина. Косом к Олуновици пут узак, ноћ и ако ведра и снежна, опет без месечине, чељад се спотиче, пада, клиза и котрља, док се онет не дигне и не појури, не тражећи ни пута ни пртине. Неко иде бос и сасвим то не осећа, него само преза од свакога грма, иза кога може да пукне. Мајке застају, зазивљу децу, траже, бусају се у прса и, онако