Nova iskra

— 154 —

у пуном лишћу, јер тамо горе цветале су зеленкаде у иеизмерној множнни и испуњавале ваздух свуда унаоколо мирисом из својих белих круница да занесу човека. И у сред ове велике лепоте седела је она с незадовољеном чежњом за лепотама у срцу, и само по каткад, с вечери, кад би се сунце спуштало иза савојских попречних внсова, и брда с оне стране језера изгледала као да су од лука, непровидна стакла, баш као да су стрме падине упиле у себе светлост — онда је само могла нрирода да заинтересује њена чула. Кад би жућкасто осветл>ена вечерња магла замотала далеку Јуру, и језера, румено као бакарно огледало, изгледало као да се са злаћаним, од вечерњег руменила зракастим пламеновима, слило с небесним сјајем у једно огромно, сјајно море бесконачности —■ онда се дешавало по каткад као да је умукла чежња у њој и као да је душа нашла земљу коју је тражила. Што је пролеће даље одмицало, то је она бивала слабија, и на скоро па више није могла ни остављати постел>у. Али, она се сад није више плашила од омрти, она је чезнула за њом, јер се надала да ће се, с оне стране гроба, наћи

лицем у лице с оним красотама, с опим изобпљем од лепоте, који су је овде на земл.и испунили пеком чежњом иуие слутње, а која је сада, са увећаном жел>ом другога живота, би.1 а очишћена н пречишћена те ће, због тога, најзад достићи своју мету. Она је спивала овда онда пријатан, тужан сан, како ће се у успомени вратити ономе што јој је земља дала, вратити му се тамо горе у земљи бесмртпости, где ће бити сва лепота земаљска, свеколико време с оие сгране језера. Затим је умрла и Нилс је сахрани на пријатном гробљу у Кларансу, у чијој мркој виноградској земл>и почивају деца толиких земаља, где преломљени стубови и Флором увијеие црне крстаче понављају исте речи жалости на исто толико језика. Они се блистају беличасто међу тамним чемиресима и белим глогом што у зиму цвета; ране руже стресају своје лишће на по неки од ових споменика, а крај њихова подножја плави се земља од љубичица. Али, око сваке хумке, око сваког камена вију се лозе од зимзелена, с њиховим сјајним лишћем, омил.еним цвећем Русов-

љевим, које ]е плавље и од

плавога

неба.

(НАСТАВИЂК СЕ)

Песме у прози, Причиде, Импресије

САРАЈА — Жз Јенанђеља од Жила Леметра Сараја, из КаФернаума, била је кћи Јоне веслара, и сестра Симона и Андреје. Јонин је пријатељ и сусед био рибар Заведеј, муж Саломин и отац Јакова и Јована. Сараја је била лепа и осетљива, и играла се тако на језерској обали с Јованом, који је био љубак и пријатна лица. Кад је порасла, долазила је сваког дана код добре Саломе, и радила поред ње крпећи мреже и одело своје браће. Кад је навршила седамнаест година, увидела је да је волела Јована сина Заведејевог и Саломиног; и, како је пријатељски поступао с њом, помислила је да и он њу воли, и да ће је наскоро тражити за жену. У то је време почело да се говори у земљи о младом пророку који је пролазио кроз Галилеју, објављујући царство божје.

»Елем, вели Јеванђеље, кад је Исус ишао дуж Галилејског мора, виде два брата, Симона и Андреју, који су бацали своје мреже у море. Он им рече! »Пођите за мном, од вас ћу створити ловце људи." Они одмах оставише своје мреже и пођоше за њим. Отишавши мало дал>е одатле, он виде друга два брата, Јакова и Јована, који су били у чамцу са својим оцем Заведејем и спремали своје мреже. Он их позва, и они одмах оставише чун и оца, и пођоше за њим... (( Вративши се кући, у вече, Заведеј исприча ово својој жени. Додаде да се нико није могао одупрети Исусу кад говори. Сараја је била ту; она се не усуди ништа да рече, јер Јован није имао никаквих обавеза према њој; али кад је била сама, плакала је. * * * После две недеље, Јован и његови другови се вратише кући. Довели су и Исуса са собом.