Nova iskra

156 —

сти онесвешћена у руке својих друга, Сараји први пут паде па памет ова мисао; »Има, монсда још већих мука од моје.« .. .Међутим, освестивши се, мученик с ве.ликим напором подиже мало своју отомбољену главу: виде џелате како бацају коцку за његов јадни огртач; мало дал>е, на коси брежулжа, виде веселу, заслепљену и злобну рул>у и рече : „Опрости им, Оче, јер не знају шта раде." Тада Сараја би савладана. Откриће друге љубави проже је као муња сруши је на земљу. Такав бол или можда, таква жудња је потресе, да јој срце препуче. Али не к Јоваиу, него к Исусу испусти свој последњи уздах. Прев. Мил. Н. М. Из мртва живота. Онде, где је на шумској стази бледа светлост снољнег живота тонула у густи мрак, камо је стаза водила, онде сам пријатељски стисак руке и загушени, суморан шапат: бићеш спокојна, примила као потстрек мојој храбрости и као утеху свој мојој стрепњи. Под утисцима доказа срдачности, ја стадох за тренут: хтедох још једну реч, још један додир, када до мене допре топот неки — пријатељство је безобзирце јурило светлости!... Језа и неодлучан корак... Тада се стресох па — пођох напред. Мрак ми је отворио своја недра; у брзо бејах у бескрајној, једноставној тмини: њу сам газила, њу удисала, њу сам видела, њу осећала; као љуска каква кретах се по томе црноме мору без правца и циља, докле очи не почеше цепати несносни обмотач, сличан слепилу, и ја тад видех — у једној боји, црној и црњој — многе нрилике: широка крила, грабљасте руке, згурена леђа, чворугава лица — велике, мале, разне прилике, читав један свет. И све је то шапутало, клањало се, кезило, махало крилима, машало се рукама... Све се то радовало моме доласку; канџе и нокти, у име поздрава, почеше миловати мене по коси... У спољнем свету дрхтање је потреба; ја га отуда понех као навику. И почех дрхтати лудо, махнито: у мени су се тресли мишићи, живци су играли, зуби лупали, а страшна језа, мразна и крута, мртвачким рукама обгрли ми стас, поие се уз леђа, уз врат, у косу; под кожу уђе. Ја сам дрхтала, а сабластима се морало чинити да на поздраве њине одговарам, па полетеше да ме пригрле: од једне до друге тетурала сам се укочена од страха и скоро луда. Докле су једне мрсиле и кидале косе моје, друге се хватаху мога одела; док једне оштро браздаху по моме лицу, друге гмижаху по врату и рукама... И све се то сплете у дивље коло, које ме стезаше и ношаше собом, хуктећи тајанствено кроз ону тмину, која и сама као да оживе па, влажна и хладна, поче се леиити за моје измучено, уморно тело. — Крв хоће да иију! Ху-у-у! — и ја, дрекнувши, отех се и падох.

На испуцаној земљи дошла сам к себи ; осетивши је, пипах је жудно и, притискујући на њу рањаво лице, шапутах у пукотине: мене је страх. Она ме није загрлила пи утешила, али је она, стара пријатељица, пружила одмориште дрхтавом телу и улила му снагу и отпор.

А овде, у овој тихој тамнини, време се не броји. Ко зна колико је пута од онда вама сунце грануло и колико сте пута зажегли ружичне лампе ви, од којих се уклоних ја? Можда је већ врло дуго од онда када Фантазијом, коју сам споља била донела, оживих ове моје мртве другове и клонух крај њих. — Смелости се тада ипак нашло код мене —- вајна је то смелост коју очајање ствара! — када сам, презајући, са опруженим рукама, ишла на срећу. Дуго се, дуго ишло тако; дуго је трајало док се је умирио сваки живац и док се у тамном куту обикох. Овде, где се живи бескрвним животом, са несрећом се старост не равња. Стари су ови другови моји, читаву вечност они причају. Поред њих се ни ја старости не плашим — они је не условљавају — и ја је зовем; близу је већ! Овде, где се не живи живим животом, зна се о њему. У ове исполинске, старе грмове бележио је он сам све што је кад год од људи створио. — Много пута ми се до сад учинило да смо то ми, о којима ови листови причају; тада бих осетила колико је залудан сваки посао, који иде на то да душу спута. А осећања су јача од воље. Њих хране ове сличне легенде, и она живе; а док њих има, пема спокојства. — Напољу тамо можда је друкче, ко зна! Ст. С. И. У цветном мају. Мад сам у једно свеже јутро пролазила крај расцветаних џбунова дивље ружице, иод теретом своје љубави посрнула је и разболела се моја душа. — Као славолуци, које ирирода и слобода подижу слободној љубави, изгледаху ми у то светло и влажио јутро дуге, савијене, трнове гране, посуте цветовима руменим и белим. Ти живи, лепи и бодљикави венци, који су се низали поред мене, боли су срце, као и руке; у мени је дрхтао и слутио осећај : двама удаљеним путовима ишли смо ми тога дана, путовима разним, који се не стичу. И слутња је била на месту: они су нас одвели далеко, далеко једно од другог... ...Усамљена, патила се и вила јадна душа, али се није хтела љубави одрећи; и умрла је под тим најтежим теретом из света човекова. Умрла је у ове мирисне, ружине дане; на меко ружино лишће полоншла сам ја њу и њен осећај, а опојни мирис његов, који је и сам дах једпе љубави, прихватио их је и одиео у свет — у тај заједнички гроб сваке љубави. И ови дани, у које руже најјаче миришу и који су те засули нежношћу и цвећем, оста-