Nova iskra

— 178 —

које се надвија над облом обалом, те спрам месечева сјаја огледа своје подмлађено лице у дубини воде. И тај се шум шири, и умилно равлива свежи хлад, са слатким миомиром цветних липа, по лепоме граду, који стрчи на једном голом и сувом кршу. Са три стране заклапају га високи и дебели бедеми, а на средини се уздигла висока кула. Из куле води тесан и искривудан ходник ка главној капији. Недалеко ње, простиру се два споредна, ниска мрачна ходника, са лучастим сводовима. На њихову дну, урезана су у дебелој стени једна мала врата, која воде степенастим тајним силаском у подземне засвођене тамнице, које одишу влажним и мемљивим задахом. У најдоњој изби ових тамница, крај малога прозорчета, чија је решетка испреплетана жељезним шибовима, а на каменој плочи суморно лежи сужник, окован у тешке жељезне синџире. Висока је раста, необично развијена тела и снажних мишића, лице му је још младо; али од великих мука и болова доста измучено и истрошено. Велики, црни и густи брци наднели су се над његове бледе усне као орловска крила. А густа брада и коса неуредно падају на све стране. У чистом белом, сукненом арнаутском оделу и лаким шумадинским опанцима, цела његова појава —• представља необичнога хероја. — То је Лаза, чувени српски четовођа, који нема санка ни мира у овој ноћној немој тишини. Измучен боловима од рана и тешкога жељеза, он је био телесно малаксао. Снага га је издала, те је непомично лежао на хладној плочи. Бони осећај, који му је немилосрдно раздирао срце и душу, удвојио се, кад му у часу искрсну пред очи крвава драма, која се је одиграла пре неколико дана, од мемљивог ваздуха којим је одисала изба, на темену је осећао јак притисак, као какве жељезне тешке руке. Мисао за мишљу низала се у њему. Успомене најскорије прошлости непрестано су се низале као бледи пламичци сјајних звездица, што тихо, тајанствено трепере на ведроме небу. Јуначка смрт његових четника, н.еуспели покушај, који је био предузео противу зликоваца и тирана, утисци крвава боја — све је то несређено лебдело пред њим. А помисао на грозно мучење и смрт, која ће му сутра отворити храм вечности, није могла поколебати његов дух и изазвати страх. Он је знао, да се једном мора мрети; да је смрт неминовна сваком смртнику. Али се друга сумња рађала у његовој души и немилосно га мучила — сумња арнаутске и турске освете над немоћном и бедном рајом. И узнемирен овом сумњом, он концентриса све мисли и вину се духом из тих дебелих тамничких зидина преко Шаре његовом сеоцету. У врх горских плећа, на једној косој равни, указа му се убаво сеоце, са белом црквицом и малим, ниским домовима, покривеним сламом. До црквице види лепо окречену зградицу, са великим турским натписом: »Срб мектеб (( . А до ње један кућерак, у коме је он први пут угледао светлост мила сунца и сребрну главу исполинске Шаре; у којој је окусио прве земаљске сласти мајчине љубави и испио џоследњу чашу горчине људ-

скога живота. У њему, ето, јасно види ону исту угодну собицу, са истим дедовским намештајем, у којој је најрадије зими проводио време, док је био учитељ, после свршених часова. Онај исти сто са књигама још стоји на старом месгу. Гле, и »Књига Живота" стоји на истом месту, где ју је он ставио. Ах! колико је само утехе и радости из ње исцрпео у време тешких искушења и невоља! Колико ли само сласти окусио! Виде мајку. Оне исте мале, црне очи, пуне доброте и материнске љубави. Лице старо и сухо, ио коме су испресецане боре, многих година. На слабим рукама држи мило своје унуче. Својим старачким, слабим гласом певуцка му народне песме: о српској слави, царству, о Св. Сави, Душану Силном и Милошу Обилићу. Улива у његово млађано срдашце хероизам Обилића и дух Великога Српства. А унуче упрло своје црне очице у њено бледо лице, које кашто ороси врела суза, па јој чисто гута сваку реч, као жедан кап воде усред арабијске пустиње. Чује звучни, мили глас и лаке кораке своје верне љубе, како се лагано, тихо прикрада његову кревету и гледа да ли се пробудио, или још спава. Јасно виде њено умилно и лепушкасто лице, и чу њезин дах, како се нагнула над његовом главом, па га чува као анђео хранитељ... И замало указа му се сеоска школа, у којој је учитељевао око три године. Учионица мала, ниска и окречена. На средини поређано неколико дрвених клупа. Уз источни зид стоји прост четвртасти сто, а поред њега једна стара столица. Изнад ње на зиду виси икона Св. Саве. У клупама види невине српске анђелчиће. Он им прича, учи их да се моле Богу и да љубе мило Српство. Они упрли у њега своје сјајне очице, па, мислиш, не трепћу. А Св. Сава са иконе као да благосиља све њих и њихов плодотворни рад. Сетио се свог мирног домаћега живота. По свршеним вишим наукама, добио је за учитеља у В. X. у свом месту рођења. Својим неуморним радом убрзо је задобио народну љубав. Увек је радио само српски; само оно, што је корисно по његов народ, који је безгранично љубио. Волео је своју јадну и потлачену земљу, која је обагрена врелом крвљу немоћнога робља, борећи се за слободу милу. Ах, слободо, слободо! Кобни дани грозне смрти; дани азијатске тираније уздигли су тврду стену између тебе и ледене наде заборављене бедне раје. Но, и ако су твој стег раскидали вековни душмани, ти се опет вијеш и бориш, као морска бура противу силна и бесна ветра! Ту се у селу и окућио. Узео је најмлађу попову кћер Анђу. С њом је добио и сина — утеху свог живота. Лепо су били уредили тихи и мирни домаћи живот. Па ипак су га крвави и грозни догађаји отргли из његова идилскога наручја... И одједном му искрсну пред очи најновији догађаји живота. Виде, како крвожедни Арнаути и дивљи Турци убијају невине српске синове, одводе их у тамнице; глобе, пљачкају и срамоте српске кћери. Зачу тужни, бони вапај немоћнога робља, које газе бесни турски атови; јаук и кук-