Nova iskra

— 186 —

још већа, у колико се одједанпуд 1 , иојавила. За тим је опет било све мирно и само се чуло лагано, сањиво и као по такту лупкарање жалузија. Ова тишина им бејаше одузела говор, па готово чак и мисли, и она је седела опет као и пре тога, с погледом упртим у тамна врата на уласку. Он остаде нагнут над њоме па је гледао нетремице у њену карирану свилену хаљину, докле је, несвесно, занет благом тишином, не стаде љуљати, сасвим лагано, сасвим лагано. Она подиже нолако трепавице те баци један поглед на његов благо заклоњени проФил, па их онда поново спусти задовољно. То је био као неки дуг загрљај, као да је легла у његова наручја кад би столица отишла у натраг; а кад би се опет напред крепула тако да су њене ноге додирнуле под, то би било нечега од њега у лаганоме притиску који би осетила на ногама од пода. И он је осећао то, љуљање га поче интересовати, и мало по мало па стаде јаче љуљати; чинило се као да је ближе томе да она буде његова што је више столицу унатраг сагибао, и као да је нешто очекивао од тренутка који је претходио љуљушкању унапред; и кад би потом опет гурнуо столицу напред, било је неко необично задовољство у лаганоме удару којим би њене иоге, и против воље, додирнуле под, чинило му се као да је она св а његова кад би столицу још даље унапред погнуо и њене табане тако благо притиснуо о под, да су се колена морала мало подићи. — Немојмо више снивати, — рече по том Нилс, уздахнувши, и пусти с резигнацијом столицу. — Ох ипак, — рече она готово молећи и погледа у њега безазлено, крупним тужним очима. Она се бејаше лагано подигла. — Не, не треба снивати, — рече Нилс нервозно и обухвати је руком око паса. — Било је доста снова међу нама, зар ти ниси то никад опазила? Зар нису они као тренутан дах додирнули твој образ или твоју косу? Је ли могућно да ноћ није, с дрхтањем, избацила уздах за уздахом који су падали на твоје усне чисто изумирући? Он је пољуби, и њему бејаше као да ће бити мање млада под његовим пољупцем, мање млада али легппа, лепша и ватренија, заносна. — Ти то мораш знати, — рече он, — ти и не знаш колико те ја волим, како сам патио, како зам чезнуо за тобом. Тема, ох кад би негпто могле оне собе на насипу причати! Он је пољуби изнова и опет, а она обави руке око његова врата тако да су се широки рукави заврнули навише изнад убраних, белих доњих рукава, спали чак и преко мрких пантљика од ластиша које су их држале изнад лаката. — Па шта би могле рећи собе, Нилсе ? — Могле би рећи Тема по десет хиљада пута и још вшпе; могле би у томе имену молити се Богу, беснити, уздисати и јецати. Тема — али би могле и претити. — Могле би и претити ? Оздо с улице допре до њих неки разговор кроз отворене прозоре, цео и нескраћен: сасвим

обична мудрост светска у отрцаним свакодневним речима, које су два брбљава нехармонична гласа бацали и разносили. Сваколика ова проза допирала је до њих унутра и причињавала да је изгледало још леише стајати тако ту, груди на груди, обасјани благом утуљеном светлошћу. — Ох, како те волим, ти слатки, слатки створе!... У мојем наручју теби је тако добро! Је ли ти овако добро, добро? — Па твоја коса... не могу готово да говорим! Па све успомене.,.. тако је добро... успомена на то како сам плакао и био несрећан и како сам с болом осећао што ниси била узаме, сад се, ето, она устремила на ме, пробија се напред као да хоће у срећи да буде срећна самном — појмиш ли! — Знаш ли још, Тема, можеш ли још да се опоменеш месечине у прошлој години ? Волиш ли је? — О, ти не знаш како она може бити свирепа. Таква једна ноћ месечином обасјана, кад се ваздух на свежој светлости мрзне а облаци мирно почивају, — Тема, цвеће и лишће не пуштају тад од себе свој мирис, као да је слана од мириса попала по њима, и сви гласови долазе тако из даљине и нестаје их тако одједанпут и не задржавају се; — она је немилосрдна — једна таква ноћ — јер се у њој бол пење необично високо, она га ћутањем извлачи из свих кутова душе, исисава га тврдим уснама; и у свој тој хладној, укоченој јасноћи не просијава никаква нада, не јавља се никакво обећање. Ох, Тема, ја сам плакао! Тема,. зар ти ниси никад преплакала ма иједну ноћ месечином обасјану? Не, слатка моја, то би било грозно кад би ти морала плакати; ти не смеш плакати, око тебе ваља да буду свакад ружичне ноћи и сунце — ружична ноћ — — Она бејаше пала сва у његова иаручја, и једним погледом, који се у њ бејаше упио, мрмљале су њене усне, као у сну, слатке љубавне речи, које је њен дах готово гушио, понављаше речи, речи о њему, као да их је шапутала своме срцу. Нанољу на улици удалигае се гласови и изазваше неспокојство у њима. Затим су се поново чуле, праћене чврстим ударањем једног штапа о камене плоче; после пређоше на другу страну, и угушене још су се чуле за дуго у даљини док не постадоше све слабије и док се не изгубише. И око њих завлада поново тишина, па је бивала све већа и већа, да срце човеку распрсне, као тешка мора на груди. Речи бејаху међу њима усахнуле, пољупци су се откидали тешко с њихових усана, као кад се човек устеже с питањима, али не донесоше олактпање, уживање у том тренутку. Нису се усуђивали да скину очију једно с друго али се нису усуђивали ни да речи метну у свој поглед, они су га чисто сакривали под копрену; заклањали се иза њега, без и једне речи, премишл>ајући о тајанственом снивању. Али, одједанпут кроз његов загрљај заигра неко дрхтање те њу пробуди, и она се обема рукама опре о његове груди и истрже од њега. — Одлази, Нилсе, иди, ти не смега бити овде; не смега, чујега ли!