Nova iskra

— 209 —

ђурђевак,.. Сећам се, ти си ме онда у шуми пољубио у главу, тако стидљиво, нежно. Ја сам затим лежала упостељи и све време се осмехивала. Питала сам себе шта је то код мене, — да ли љубав ? И чинило ми се, — кад се осведочим да је то заиста л>убав, да се то већ може назвати љубављу, онда ће доћи тако огромна, бескрајна срећа!... А после — то је иостало правом љубављу. И већ такве среће није било. Зашто? Она се замисли и јако отвореним очима гледаше у даљину. — Господе, како је сложен живот, како сложен! И како смо сви ми сићушни и нервозни ! — Мени се чини да није ту ствар у нервима, — поћутавши, поче Готовцев. — А у чему? Ја се сам често питам. Ми се волимо и пријатно нам је кад се волимо. И тек нека радост и досада, као лепл>ива паучина, падне на нашу љубав: и мп се као две збуњене муве, вртимо у тој паучини, а неможемо да јој се ослободимо и почињемо мрзети једно друго... Где је тај проклети паук, који нас заплиће, и како ћемо га наћи? Како могу људи да се мире с њим и покорно да сносе његову власт? — А сад се паучина раскинула, — шапатом рече Јелена Николајевна и као дете загњури главу у његове груди, IV

Л. Да Винчи Јовап са Т Из књиге г. Д-р Б. Николајевића „Леонардо да Винчи' — Зашто није увек тако? — замишљено рече она. Готовцев је ћутао и миловао је по коси. — А док смо девојке ми мислимо да тако мора да буде и да друкчије не може бити... Јелена Ииколајевна поћута. — Како је онда било лепо и чудно! Кад још незнаш тпта је с тобом, а пријатно ти је пријатно и светло... Ја се сећам кад си ме у Кунцеву, оног лета, један пут у вече допратио до нашег летњиковца. Ти си отишао, а ја сам изашла на балкон; од цветника допире тежак мирис росе, резеде и још нечега; Соња седи на степеници... Она ме никад нијс волела, ни ја њу, — а онда сам осетила према њој тихо, добро расположење. Она седи — усамљена, ћутљива. Ја јој приђем и притиснем лице уз њену главу. А коса јој је била тако мека, мека... Глас јој задрхта. — Шта је то онда било? — продужи она. — Зашто се после више никад није преживљавало такво осећање? Тако чисто и свеже, као

Сутрадан се Готовцев разбудио раније од Јелене Николајевне : осећајући се млад и сраћан, он се тихо обукао и изашао. Хтео је да кугш цвећа. Обишао је заливену сунцем улицу поред мора и пијацу св. Марка и напослетку иза пијаце у једном мрачном сокачету, срете цвећарку и купи од ње велики букет ђурђевка. Затим се врати. У соби због затворених капака било је мрачно, само кроз уске пукотине пробијали су сунчани зраци. Јелена Николајевна је још спавала. Готовцев јој приђе и попрска је свежим мокрим букетом. Она, осмехујући се, отвори очи, забаци руке за главу и помаче се. Готовцев седе до ње на кревет. — Устај, Лелице, време је! Ја сам ти дошао с поздравом Да ти испричам да се сунце родило И да је оно топлом светлошћу По лишћу затреперело. Он је загрли кроз покривач н тако нагнут и захваћен топлотом сна, која је од ње долазила, продужаваше шапатом: Да ти кажем да сам с истом страшћу Као и јуче дошао понова,