Nova iskra

193

. Број 7. и 8. Београд, Јула и авгуета 1907. год. Година IX.

Ј екршње елике

ј,воњење са звоника малене цркве разлегало је се селом кроз јутарњу тишину и онда се, заједно са лаким велом априлских испарења и са стубовима од дима, који су се изнад сеоских домова вили, пело горе — у висину азурног неба. И све се то кретало кроз ону атмосФеру првога ускршњег јутра, која је верујућима тако света и свечана изгледала. Чинило се као да то црква, нрирода и домови приносе Вогу жртву — за спомен кад је његов син својом смрћу и васкрсом искупио људство од грехова. У кући Јове Протића, доброга хришћанина и угледног домаћина, давно је већ све на ногама. Сви су ; обучени у празнично руво, били испуњени оним блаженим и задовољним осећањем које Србина-хришћанина, кад му иначе у кући иде све као гато треба, обузима само о данима славе, Божића и Ускрса. Чељад је посвршавала и све оне ситне послове који су се још имали обавити, па је чекала само први позив звона те да пође у цркву — колико да се Богу моли, толико и обичаја ради. Јер се сваке године "о Ускрсу у кући Јове Протића тако ради. По повратку из цркве домаћин је сео на троножну столичицу, под орахом испред куће, и, по-

чевши светковање Ускрса првом чашицом ракије — у здравље својих укућана, дозове свога најстаријег сина да с њиме још гатогод — односно празника — нареди. — Знаш, Стево, да однесеш мало вина и меса баба Стани. Она сирота нема чим да проведе празник са својом децом. Од кад јој син умре, они једва животаре. Право је да се и њих сетимо. Њен покојни Васа био нам је најбољи радник. После овога, газда Јова превуче шаком преко чела —- као да је хтео тиме да одложи сећање на покојног Васу за други нут, и сада да пређе на предмет који га је много вигие занимао. — Па, овај, чујеш, сврати после и до чича Пере, па га зовни да дође код нас на ручак. Само нека не заборави гусле. Тај чича Пера био је познати гудач уз гусле, и живео је у селу сам, са својим синовцем Марком, лепим и постаријим сеоским бећаром. Њега су често тако звали о славама и празницима, и он је се радо одазивао. Његов синовац се подразумевао свуда као позван. Само што је он долазио увек нешто мало доцпије, тек пред вече.... ....После ручка дуго се још остало за столом. У почетку је било све живо и весело. Домаћин се час разговарао, шалећи се, са својом чељади

„Нова Искра" излазп сваког мееоца. Цепа: па годину 16, по год. 8, четврт год. 4 дипара; ван Србије: на год. 10 Фор. или 20 динара у злату. Претплата и све што се тичо адмипистрапдје шаље се Р. Ј. Одавипу, власнику и уреднику „Нове Искро", Капетап-Мишина улипа, бр. 8. Рукоппси се не враћају; пакнадпо тражење појединих бројева извршује со само у року од два месеца. После тога |>ока бројеви со могу добити само за откупну цену. —