Nova iskra

— 231 —

Кратово да се баци каменом због тога? Зар није и он сам осетио магнетску нривлачну снагу честитог паланачког живота? У осталом, он ју је осуђивао само због охзога носледњег сусрета, јер је то требало да буде лакомислено збогом староме животу, иоследња будалаштина пре ио што се буде новукла у најкоректније односе коректнога живота. Је ли могућно имати толико безгранично нрезирање сама себе, толико циничка подсмеха самоме себи, нодсмеха који је и њега и све што су имали заједнички од успомена и нада, од одушевљења и светих идеја, повукао собом. То га је довело да је поцрвенео, побеснео! — Него, је ли он био нравичан? Јер, најзад, шта је она урадила друго него што му је рек./>а поштено: то и то ме привлачи на ону другу страну, вуче ме силно тамо, али ја признајем твоје право, више но што ти и оам захтеваш, и ево ме ту: ако ме можеш узети, а ти ме узми, ако ли не, ја идем онамо где је сила понајвећа. —- И кад је то тако, зар онда она није била у своме праву ?... Он није могао њу узети... и поред све одлуке, све је могло доћи у питање од какве ситнице, сенке какве мисли, од тона расноложења. Кад би знао само да ли је она ма и за једну секунду бар морала, знати за то, и ако може бити сад то више не зна! Он је тако нерадо хтео веровати у оно чиме ју је ипак морао окривљавати. Не само ради ње, то можда понајмање, али је њему било као да је његова застава тиме умрљана. Наравно само с логичног гледишта, али ипак. Иого, ма на који било начин да га је оставила, једно је било извесно: он је сад био осамљен; и он је то осећао као неки губитак, али мало доцније и као неко олакшање. Њега је очекивало толико ствари. И ако је био јако заузет пословима, ипак је година дана, ироведена у Ленборгарду и у ииостранству, била за њ одмор и ако неочекивани; и што је он за ту годину дана више уочио, на овај или онај начин, своје одлике и мане, могло је само још повећати његову жељу да може, на миру и у реду, употребити своју снагу. Не да ствара, за то је било још времена, већ да се прикупи. Било је толико ствари које је он морао савладати, тако неизмерно много да је стао неповерљивим погледима одмеравати краткоћу живота. Ни пре

није баш Вог зиа колико траћио своје време, али човек постаје тако лако зависан од очинске библиотеке, и није ништа лакше него поћи иа рад напред истим путевима, који су друге довели до циља, те с тога није он у пространом свету књига ни потражио за себе своје виноградиште, већ је ишао као што су ишли и његови преци: бејаше затворио очи, послушан ауторитету, пред многим стварима које су га мамие, како би могао боље сагледати велику ноћ Еде и бајака; бејаше затворио уши иред многим стварима које су га дозивале, како би ослушнуо мистичне природне гласе народне песме. Сад тек бејаше појмио, да није никаква природна потреба бити приврженик или старо-северне литературе или романтичар ; да је нростије рећи самом себи своју сумњу него је метнути у уста Горму Локедиркеру; паметније наћи гласове за мистику свога соиственога бића него ли иозивати у номоћ манастирске зидине Средњега Века, и чути као слаб ехо оно што је сам викнуо. Он је имао ока за оно што је било иово у то доба; али, он се све више заносио тиме да оолушкује шта је то ново нејасно казивало, у староме но да ослушкује шта је то ново у њему самоме казивало јасно и доста разговетно. Али, то и није никакво чудо, јер се још никад није на земљи проповедало ново јеванђеље а да цео свет није стао одмах марљиво прелисгавати стара пророчанства. Али је и зато требало ииак много више, и Нилс бејаше легао на нови посао с одушевљењем. Бејаше га обузела она воља за освајањем, она жудња за моћ знања, коју је сваки слуга духа, па ма како да је скромно вршио свој посао, једном ипак морао осетити, иа ма то било само и за један једини худи часак. Ко од нас, кога је добра судба тако наместила да се могао постарати за развитак свога духа, ко од нас не би одушевљеним погледом бленуо у силно море знања, и ко се не би спустио до бистре, хладне воде да је, у лаковерној младалачкој обести, као оно дете у бајци, шаком захвата. Сећаш ли се још? Сунце се могло смешити на дивну земљу у лето: а ти не виде ни цвећа, ни облака, ни извора; свечани часи живота могли су ироћи: они не изазваше у твојој младалачкој крви ни један једини сан; чак је и домовина била страна за тебе. Сећаш ли се још? А знаш ли још и то, како се то подигло затворено и прикупљено од пожутелог лишћа књиге као какво уметничко дело које почива иа самом себи, а то је било твоје рођено дело до најмањих ситница и твој је дух живео у целини. Кад су се стубови витко подигли да својом јаком округлином носе терет свесни снаге своје, то је ово смело уздизање било твоје, и ти си био тај који си га носио поносећи се; а кад је зграда стала да се љуља, како је изгледало, јер је, камен по камен, била згомилала сву своју тежину па се силном тежином спустила поуздано на рамена стубовима, то је био твој овај сан о лелујању без тежине, јер сигурност с којим се зграда спуштала, — то си био ти, који си стао ногом на оно што је твоје.