Nova iskra

— 243 —

своју круницу 11од погледом оне неЖне, анђеоске душе, коју је душа моја кроз снове љубила... ...У најмирнспнјем добу увенуо је цветак љубави моје... Снарушило га сунце оних истих плавих очију; одкннула га рука оне исте анђеоске душе, бацила га у наручја вихору, да га иезнаио однесе онамо, где ће се изгубити за мавек, да га однесе у — заборав... "Врам. 15ожовић Тамо је мој елеменат Тамо, где поток не извија веселу, ћеретаву песмицу у брзим, сребрнастим таласићима; тамо, где нема мелодичног одјека веселих птица кроз џбуње и шипражје; тамо где се не укрштају кривудаве стазе мирисних ливада и магловитих шума; тамо где се ничије уво не иаслађује ирижељкивањем маленог славуја; тамо, где нема иаде н љубави, где је живот једнолик и без поезије, тамо је мој елеменат, у њему живим ја.... Тамо, где нема људи, где су само трошне, старе — маховином иокрнвене стене савиле ланац, који обавнја огромну провалу — сигнал вечностн н непроменљивости —; тамо, где нема живота, наде и л.убави тамо је мој елеменат, у њему живим ја.... Тамо, чак горе, далеко, где само злокобна совуљага иролеће дивљим летом, где се разлеже дивљи кикот и грактање црног гаврана; тамо, где на мекој маховини дебелих степа ночивају грабљиви зверови, где се дах живота не чује, где само тешке стене тихо и нечујно броје векове своје; тамо где нема живота, наде љубави — тамо је мој елеменат, у њему живим ја — у њему ћу и умрети. Пран. Вожонић

Непослана писма (из НИЗА ПОЦЕПАНИХ ХАРТИЈА) Место мота: „Да ли вам је који г.ут падало на памет: колико написаних писама остају непослатих? Она се истина замењују другим, али, верујте, често су та непослата писма врло значајна. Њих диктује први нагон срца, савести и увек искреност. За тим долази расуђивање, људски обичај, „спасоносна лаж....." И место нескладних грозничаво написаних редака, које је диктовало срце, долазе читке, јасне речи разума. О, колико би истине било на земљи, кад би се сва непослана писма послала!" (Из шгсма). Непосдано писмо ,,Видим из вашег безумног писма па и без њега осећам, знам како се ви мучите. И ето опет долази опо чудновато осећање, које не зависи од нас — жалост. И место суровог одговора, гони ме, да вам пишем нежно, љубазно; и трудим се да вам помогнем разабрати се у вашој збрци осећања и осећаја, којих је сад пуна ваша душа. Осећам да сам крива. Али, у глав-

номе, на све ваше молбе, сузе, на ваше очајање — само је једаи частан, ма и неумољив одговор, који сам вам већ неколико иута давала. Узбуђење, драж гласа, нежан сјај погледа нер:и пута и нехотице противурече суровосг речи и остављају неку иаду и тамо, где јој нема места. И тада се речи могу изменити. Али иа хартији, црним на бело, речи су решене, неповратие... И ето, мој прави дуг је •— да вам напишем тако просто, као што се ради с неизбежном онерацијом. »Не љубим вас онаквом л>убављу, каквом ви хоћете, а пријатељство вам моје није довољно. Разиђимо се на свагда". Да, то је мој дуг.... и тако тежак дуг! Ја сам малаксала, »да будем сурова«, читајући у вашим очима, слушајућн ваш глас, што ме за такву сматрате, осећајући у себи неку блискост с јунакињом Француског романа, Циријом, »која је бездушпо одбијала верно срце С( , итд. итд. Покушаћу да вам објасним све, што је произашло; показаћу вам, да не одбијам срце, да у мени нема никакве мржње, непријатељства и суровости, коју ви видите... Бојим се, да ме не разумете. Али, станите, говорићу вам тако, да ће вам моја савест причати а ваша слугаати, —• и, можда, ће вам бити лакше. Почећу тиме, пгго ћу вас молити да отпутујете. Знам, да ће вам првих дана бити тешко. Али, они ће проћи и доћи ће време, када ћете зажелети од мене оно, што сад одбијате с плачем и негодовањем — као што увређено дете одбија играчку — »моје друштво«, моје часно пријатељство. Тада ћу вас радосно примити п бити ваш друг. Говоримо о мени. Пред вама сам нехотице, ненамерно, — крива. Ја то знам и хоћу да вам се оправдам. Ви сте к мени дошли онда, када сам била и болесна и дугаевно сломл>ена; тек гато сам преживела тегаку жалост. Ви сте знали ту жалост, која ми је сломила снагу и која ми је донела овај седи прамен косе на левом слепом оку, који вам се тако допада. Ви сте ми тако пријатно, нуни учегаћа понудили вагае пријатељство само пријатељство! Сетите се вагаих сопствених речи: л мени је добро с вама чак и онда, кад вам је тешко и кад сте болесни, ја тако волим вашу чисту дугау. Дозволите ми да вам будем друг, пратилац и колико год могу трудићу се, да вам олакшам живот — и вигае ми нигата не треба." И ја сам поверл.иво ногала у сусрет томе пријатељству. Тада сам била сва измучена, изболована тако, да је то за мене била неописано радосна мисао о томе: да ме неко тако чисто и пскрено воли, да ме придржава чврста мушка рука, да имам — то није уображење жеиског срца — несебичног, милог друга.... И шта би? Ето тако пошла сам к вама... и у путу сам увидела, да је то вагае нријатељство (у које сам као у светињу веровала зато, гато сам хтела тако да верујем!) променуло свој облик. Уплашила сам се.... тако се само може упла-