Nova iskra

када сам се нагињао води, хотећи испитати њепо дно, на мене је из тамне бездне гледао призрак ватреног човека, и у онакаженим цртама његова лица, у замршеној коси, готово подигнутој на глави некакве страшне силе — ја нисам могао познати самога себе. — Шта је то? Господе!... молио сам ја, пружајући руке. А звоњење на узбуну звало је. Звоно већ није молило — оно је кричало, као човек, стењало и гушило се. Звуци су губили своју правилност и гомилали се један на другога, брзо, без одјека, умирући, рађајући се и понова умирући. И опет се ја нагох води, и упоредо са својим озрцавањем, видех ја други призрак, висок, прав и, на свој ужас, све сличнији човеку. — Ко је то ? викнух ја, иосматрајући са свнх страна. Иза мојих леђа стајао је човек и ћутећи посматрао иожар. Лице је његово било бледо, и мокра, још неусахнула крв, покривала му је лице и блештала, одбијајући ватру. Он је био одевен просто, по сељачки. Може бити, да је он био овде, када сам ја дотрчао, задржан блатом, као и ја; а може бити, да је дошао после — но ја нисам чуо његов долазак нити сам знао ко је он? — Гори!... рече он, не одвајајући очију од иожара. У њима је играла светлост ватре, и очи су му изгледале веће и стакласте. — Ко си ти ? Од куда си ? — питао сам ја. Ти си крвав. Дугачким, мршавим прстима дотаче се он лица, погледа на њих, и поново се заустави на огњу. — Гори!... гхонови он, не обраћајући на мене пажње. — Све гори. — Знаш ли ти како ћеш проћи туда? упитах ја, одмакнувши се: ја сам закључио да је то један од полуделих, којих је то злогласно лето много иородило.

— Гори!... одговори он. — Охо-хо-хо! гори — продера се он и смејући се, ласкаво погледа на мене и климну главом. Учестало звоњење изненада ућута, а пламен још силније затрешта. Он је се подизао као жив, и дугачким рукама, баш као на умору, нагињаше се ка умукломе звону. Сада, изблиза, оно је изгледало високо, и место ружичастог, па њему је био црвени огртач. На врху мрачнога отвора, где је се налазило звоно, показа се слаби и спокојни пожар, сличан пламену свеће, и слабом светлошћу одбијаше се о његове бакарне бокове. И поново се заљуља звоно, гиаљући последње, безумно-очајне крике, и ја сам се поново претурао по брегу, а за мном је се пружала моја црна сенка. — Ја полазим! Полазим!... одговорих ја некоме, који ме је звао. А високи човек мирно је седео иза мене, ухвативнш се рукама за колеиа, и силно је певао, придружујући се звоиу: — Бам!... Бам!„. Бам!... — г Кути! — молио сам га ја. А он је се смешио и певао, климајући главом, и у стакласгим његовнм очима разгоревао се огањ. Ои је био страшнији од пожара, тај безумник, и окренувши се, ја нададох трчати низ брдо. Али нисам учинио ни иеколико корака, кад поред мене нечујно поче да расте његова дугачка Фигура у раширеним кошуљама. Он је трчао ћутке, као и ја, дугим, неуморним корацима, и нечујно јуриле су преко разораног поља наше црне сенке. У самртним мукама гушило се звоно и плакало, као човек који већ не очекује помоћ и за кога нема више наде. Тако ћутећи, трчали смо некуда у таму, а пза нас подругљиво су скакале наше црне сенке. Си руског иревео Марко Б. Крстић

о л и м

в

ас, што песма пева и заборав крије, О којима сетне, чудне бајке круже, Вас, што порок дахом додирнуо није И вас пале, свеле, погажене руже, Волим к'о што неки појам воли дете. Вашу љубав волим, интриге и злости, Кринолине, јашмак, шлепове, корзете, О, вас, култ лепоте, страсти и нежности.

Све ће једном проћи као дах, к'о снови Рушиће се силни, устајаће мали, Ал' осећај један неће доћи нови: У срцу ће вечни огањ да се пали, Док у врту цветном једног буде цвета, Докле буде душе и жене и света. Милооав Јел ић