Nova iskra

— 296 —

читање глупих романа, погрешке младости, ирва стидљива љубав. А борба с околином?... Страшно! А сумња? А муке урођеиог неверовања у живот, у себе?... Ах! Ви сте писац, ви знате нас, женске! Разумећете. На несрећу ја сам обдарена широком природом... чекала сам срећу, и још какву! Шелела сам да постанем човек! Да! Да пос/ганем човек — у томе сам — гледала своју срећу! — Чудновата жена! шапуће писац, љубећи јој руку око бразлетне. — Не љубим вас, дивна госпо, већ иатње људске у вама! Сећате се Раскољникова? Он је исто тако л>убио. — 0, Владимире, мени је требала слава, ларма, сјај, као и за оваку — што да будемо скромни ? — ретау природу. Жудела сам за нечим необичним... нечим што није женско! И ето... на мом се путу деси богат стари генерал. Разумете ме, Владимире! Та то је било само пожртвовање, само одрицање, разумете! Нисам могла поступити друкчије. Обогатила сам породицу, иочела сам путовати, чинити добра... А како сам се мучила, како су за мене несносни и подли били загрљаји тога генерала, ма да се, треба му то признати, у своје време храбро борио. Било је тренутака... страшних... Али мене је крепила нада, да ће старац данас сутра умрети,

да ћу моћи живети како ја хоћу; иредаћу се човеку, који је мени драг, бићу срећна... А ја имам таког човека, Владимире! Бог ми је сведок. Дама јако маше лепезом. Лице јој добија плачан изглед. — Али ето старац умре... Оставио ми је нешто мало, сад сам слобо/ша као тица. Сад би тек могла живети срећно. Зар не, Владимире?, Срећа ми куца на врата. Треба је само пустити, али... не! Владимире, чујте, преклињем Вас. Сад се предати драгом човеку, постати његов друг, помагач, носилац његових идеала, бити срећиа, одморити се... Али како само све иде гадно и глупо иа овом свету! Како је све, Владимире, подло! Несрећна сам, несрећна, несрећна! На мом путу опет има препрека! Опет осећам да је моја срећа далеко! Ах, колико мука да знате само, колико мука! — Па шта вам то стоји на путу? Молим вас реците! Шта? — Други богати старац... Раширена лепеза заклања лепушкасто лице. Писац своју главу ослања на песницу, уздише и као искусан психолог замисли се. Локомотива звижди и пишти, а од сунца, што је залазило, црвене се завесе на прозору. М. О. Гл.

Ј

Ш 0 € М!

Ј

есен нема, лишће жути, Ишчезава слика раја, И природа остануће Без украса и без сјаја. Дочекаће хладну зиму, И зима ће брзо проћи, И ведро ће, насмејано, Прамалеће опег доћи.

У мом срцу мраз и студен Завладали давно, давно, Нигде топла, светла зрака, Небо му је увек тавно. Покривено густим нелом, Њиме јесен вечно влада, Ноћ га стиже, дан га чека Без уздања и без нада!

О, природо, студи идеш, Ал' те топла вера прати, Срце моје, срце моје, Кад ли ћеш се насмејати ?!

Сокољанин.