Nova iskra

Л. да Винчи Јуда и ГГетар са тајне вечере Из књиге г. Д-ра Б. Николајевића „Леонардо да Винчи"

бити, и ја нећу то учинити никад, живога ми Бога, Нилсе, нећу то учинити никад! — Ох, али ти мораш, дете моје; зар не видиш сву рђавштину и неваљалство, које ће нас оа свих страна обујмити, ако будемо остали, сву одвратну лаж и превару и претварање које би нас захватило, згњечило и унесрећило. Ја нећу да од тога будеш укаљана, не треба да нам нашу љубав то нагриза као отровна рђа. Али се она не даде покренути. — Ти не знаш на штанас осуђујеш, — рече он ожалошћено. — Вило би много боље да сад станемо гвозденом потпетицом у место што хоћемо да штедимо. Веруј ми, Фенимора, ако ми не будемо иустили да нам наша љубав буде све и сва, да буде оно једино и прво на свету, оно што се пре свега мора спасавати, тако да кидамо онде где бисмо радије хтели потражити лека, и да тугу доносимо тамо где бисмо радије хтели да одстранимо и

сенкукакве туге — акото не будемо учинили, онда ћеш видети како ће се све оно, од чега се сагибамо, свалити на наша плећа као сињи терет и принудити нас да паднемо на кол ена, немилосрдно и неумољиво. А борба на коленима — ти не знаш како је тешко њу водити тако!... Ти не смепт плакати. Ми ћемо је ипак повести, душо моја, раме уз раме, против свега .' Идућих дана Нилс је продужио са својим покушајима да се наговори на бежаЕве ; али затим поче замишљати како би то силно погодило Ерика кад би једногадана дошао кући, а пријатељ и жена му одбегли. Мало по мало па све то доби у његовим очима жиг немогућности, и он се одвикну да мисли на то као и на много друго штошта што је он друкчије желео. Он се свом душом предаде приликама таквпм какве су биле, без икаква свесна покушаја да их иеснички улепша, или да Фантастичним венцима и украсима цветним ирикрије недостатке. Али, и како је само слатко било волети, волети једанпут љубављу истинскога живота; јер оно, што је он некада сматрао као љубав, то не бејаше љубав, ни сетна чежња осамљенога нн ватрена жудња занесењака или детиња нервозност пуна слутње; то су биле струје у великом океану љубави, поједини реФлекси леиога пунога сјаја, отпаци од л>убави, као оно што су метеори, што пролећу кроз ваздух, отпаци некога светског тела. Јер, љубав је свет један, цвлина. једна, нешто пуно, велико, уређено. Није то празна вожња од осећаја и расположења — љубавје као природа, вечито променљива, и која вечито рађа; у њој не изумире ниједно расположење, не вене ни једно осећање а да не да живота клици, којуноси у себи, за нешто још савршеније. Мирно, здраво, с дубоким дахом — то значи лепо волети, свом душом волети. И сад су му падали дани с неба као нови и светли, они се нису ређали један за другим што је то тако по себи разумљиво, као отрцане слике у панорами; сваки је од њих био једно откровење, јер је са сваким од њих осећао да је све већи и јачи и више дорастао. Он није још никада знао за толику срдачност и силину осећања, и било је тренутака кад је мислио и осећао пре да је титан но човек; он осећаше у својој унутрашњости, у његовом је срцу расла така нежност — дотле се бејаше уздигао његов иоглед, тако херојски блага бејаше његова моћ оцењивања, ( овршиће се)