Nova iskra

— 344 —

да, у тренутку кад оу им богато накићене жене бацале цвећа са галерија својих палата, полицајци грубо одгуриваху гомилу нижег народа који је хтео да додирне рухо седам простодушних славлЈеника. Одведоше их ,у најбогатију цркву у ЕФесу. Посадише их у позлаћена седишта, пред олтаром. Блистајући се од злата и драгог камења, епископ је славио њихову светлост. Објаснио је да су они били оруђа једне велике намере, у рукама Божјим. Јер, пошто су се јеретици недавно били дигли и одрицали васкрсење мртвих, Бог је хтео да их збуни ускрснувши седам мученика. Црква је била сва у мозаику, мрамору и драгоценим металима. Под њиховим двестагодишњим грубим рухом, које су оставили на њима, било из поштовања било из љубави према романтичности, седам мученика беше опкол>ено лепим женама и високим чиновницима који су радознало посматрали њихова ружичаста и ненаборана лица. Али нижи народ беше отеран у дно храма од стране сјајних црквених ОФицира наоружаних халебардама. И седам мученика сетише се наготе катакомба и једнакости прве браће... * * * Један патриције даде у њихову част велики ручак. Они су били толико зачуђени својим доживљајем, или тако ненавикнути на речи, ^а су се једва изражавали. Њихов застарели акценат изазивао је осмехе. Питали су их о томе: шта су претрпели за време два века свога сна; они су одговарали да нису баш ништа претрпели. Питали су тада о обичајима, наравима и догађајима из времена цара Деса; али, како су то били прости људи и који нису никад били велики посматраоци, давали су само незнатне и кратке одговоре. Најзад су их оставили на миру и говорили о другим стварима. Веома су били изненађени што су присутне жене мало водиле рачуна о својој ношњи па чак и разговорима о хришћанској скромности. Једна је од њих посматрала једног мученика, најмлађег, тако да је био приморан да обори очи. Вина су била изврсна, јела колико изобилна толико и Фина и веома погодна да узбуде, у венама гостију, скривене моћи крви и меса. Разговори постадоше слободнији. Седам мученика дознадоше из разговора осталих гостију, да су многи верни оба пола често грешили о правила нарави; да су многи од тих покрштених људи били тврдице, лупежи, лажљивци, неправедни, беотидни; да још има не само богаташа и сиромаха, него и угњетача и угњетених, и да је неизмерни број хришћана живео тачно као што су живели обожаваоци лажних богова. И видели су такође да је непрестано било робова, и да се с њима чак поступало доста оштро. * * * У калуђерском самостану, где су били смештени, открили су, из дискусија којима су при-

суствовали, да се, за две стотине година, доктрина цркве претрпала суптилностима за које први верни нису знали и у којима се они нису ништа разумевали. Сматрали су их за изборне судије. Они су се часно повлачили, што им је умањило утицај. Али се нису могли уздржати да не виде да су ови учени калуђери, који су толико били утанчани у догми, заборављали на примену најосновнијих врлина јеванђељских и богато живели од прихода земаља које им је нодарио цар, а то ће рећи од рада сиромаха. Кад би се седам мученика шетало улицама, били су саблажњивапи на сваком кораку. Распуснице су бацале своје сатанске мреже на пролазнике. Свугде тржишта, где је чедност стално вређана. Једног дана их је један позоришни подузетник хтео ангажовати за своју трупу. Тражио је од њих да причају публици о својој историји и својим »импресијама" и да, потом, изведу неколико »сцена из катакомба". Грдно се забезекну кад га они гневно одбише. Посетили су и сиротињске квартове. Тек ту, после дугог тражења, нађоше најзад неколико душа сличних њиховим. Али им није ишло у главу да у држави, у којој сви грађани па и сам цар исповедају веру јеванђељску, може имати толиких патња, и да се тим патњама ни најмање не помаже. Говорили су међу собом: »Па шта ради цар? к И, како су говорили то међу собом, дознадоше да је Теодосије, хришћански цар, поклао седам хиљада људи на тесалијском тркалишту. * * * Сваког дана им се срце пунило грчином. Били су несрећнији но у времену кад су се, гоњени и хајкаии неверницима, скривали по гробљима. Рачунало се да ће они чинити чуда. А пошто Бог није допустио да их чине, последица је била да су их мало по мало почели омаловажавати. И, како су се усуђивали да осуђују оппгге и приватне нарави, најзад се нашло да су несносни. Сада је било горе: заборавили су их. Радозналост, коју је био изазвао њихов догађај, брзо се утишала. Њих је то болело, и ако су били смирени по срцу. Осећали су се као у туђој земљи, чак и у манастиру, где је њихова светост изгледала архаична и Фосилна. Дбсада их је морила, а, међутим, иису имал-и више храбрости да из ње изиђу. * * * Једног дана, кад су причали једном свештенику пуном искуства своју разочараност и бол пгго су нашли тако мало разлике између нарави хригаћанског царства и старог незнабожачког друштва, и кад су се питали са самртном муком: „Зар је Христос дошао узалуд?" старац им одговори: