Nova iskra

314 -

— Све те твоје мисли и осећаји нека остану за доцније. Задржи нх. Доћи ће можда дани кад ће ти бити од помоћи. — Али ти су дани већ ту, они су настали, и ја се осећам препорођен. И ако сам с тобом тек други пут, ти сп толико интелигснтна и разборита да видиш да је истина то што ти гонорим. — Ја сам то видела и осетила и зато сам данас с тобом, рече ми она. На овај догађај с на.ма ја не гледам као па обичан догађај, који се вековима нонавл>а између младића и девојака, но гледам као на неко средство номоћу којег сам наишла на нове хоризопте. Као и све њене дотадање речи и те су јој биле изговорене мирно, без аФсктације, без претварања. Свс се то тако јасно огледало на мирпој маски њеног девојачког иица. — Видиш, нродужи даље, стаза којом сад идем мени се раније наговештавала. Нило је нечега и у мојим грудима што ми је стално говорило да ће и мени наговештена светлост сипути. И то је дошло, и томе је узрок први сретај, а потом ова,ј први састанак с тобом. Ако су ми икада у животу и мисли, и душа, и осећаји били имакулатно чисти то је било у тај мах. — Реци, рекох јој узбуђеним гласом, пгга треба да учиним, шта треба да радпм па да се покажем достојан толике награде ? Ја дрхтим и од саме помисли: да ћеш једпога дана рећи, »преварила сам се, и он пије био оно што сам веровала да је 1( . Она је ћутала и као да је од једном постала нешто замишљена. — Тај дан неће никада доћи, рече ми после кратког ћутања. Ту њену реч тек сам доцније разумео. Лађа је и даље пловила мирно и нечујно, задржавајући се на станицама. Па послетку угледасмо и Сен-Клу. 1Могло је бити четири сата. Кад наиђосмо у парк, на оној првој, широкој тераси света је било мало. Мртво степениште велике каскаде као да је, притајено, жел.но ишчекивало освежавајуће миловање водених млазева и таласића. Један једини млаз воде високо је шибао горе на врху, и заносећи се на једну страну, и падајући разбијао се у ираву водену прашину. Око каскаде по џбуњу и дрветима чуле су се птице. — Ту неки дан бпла сам с Лујом овде, рече ми, пошто пођосмо горе ка шуми. — С малим, је ли? — Јесте. Дан је био овако исто леп. Села сам горе на једну клупу, а он се играо у травн око мене. — Шта тн је он? — Сестрић. Млађи синчић моје сестре. Видећеш, како је од горе леп пзглед. — За ким тп је сестра? —■ За.... Хтеде да ми каже, ал' се предомисли и ућута. — Зар и то не могу знати? запитах је. — Ни то.

— Ал' за што, за име Бога, зашто је потребна толика тајанственост? — Доцније ћеш дознати. Доцније, кад ти у успомене иа овај леп, светао дан, на ову пролећну свежину, буду уплетене и успомене на мене, девојку, с којом си се на тако изненадан начин познао и спријатељио. И ако нисам био на чисто с тим шта је хтела с то пеколико последњих речи, осетих, како ме те њене речи непријатно дирнуше. — Али зашто ми стално говориш о усао.ивнама на тебе? запитах је. То и ако будс дошло једнога дапа, биће после дуга времена. Не данашњи дан, пего слаки моменат, сваки делић данашњега дана, некада причаће ми причу о теби. Само, мони се чини, да ти не схваћаш довољио зиачај што га приписујем дапашњој овој нашој шетњи, управо одлуци твојој да данас будсмо заједно... — Зашто ти говорим о успомеиама? запита она. Зато, што јс све у усноменама. Иикакви, и најлепши и најсрећнији, моменти у животу човекову нису никад толико лепи, као што су доциије успомене на те моменте. Зар ти ниси још то опазио? — Нисам, одговорих јој. — Чудновато! Ја мислим да сваки који размишља о Јкивоту, тако као ти, мора убрзо доћн до тога закључка. Мислиш ли ти да је икакав велики артист постао велики што је дела своја стварао у момеитима среће ? Није, није ни један. И срећа и садашњост помрчавају најдубл>е и највеће стране човекове природе. Истинско осећање среће прави човека мањим но што је у ствари. Ал' ти си, без сумње, то већ морао приметити: само бледе, мале и површне интелигенције могу имати осећање непомућене среће и задовољства. Збуњен тим њеним мислима ја је запитах: — Па како то онда да свн ми тежимо и срећи и задовољству ? — Сви ми, свако на свој начин тежимо томе. — Ал' томе су гежили и највећи међ' нама. -— И они.... — Ја не знам шта и како други мисле о срећи и задовољству, рекох јој, али вероваћеш ми кад ти кажем, ово што сад осећам сматрам и за срећу и за једну од највећих радости што их човек може имати. Девојка једна, и то необичиа, и спољашношћу и духом, поверовала ми и повела ме у ганрока наручја природина да буде са мном, да говори са мном о предметима и на начин који духу крила даје. И ако ће ме ови осећаји и доцније узбуђивати и потресатп кад год их се будем сстио, зашто хоћеш да тн и сада, под првом свежином њиховом, не кажем да ме праве срећпим и пресрећним ? — Ти још ниси осетио ону дубоку збил>у живота, нити ти се јога јаспо представља бескрајна еФемерност задовољства, среће, снова и сујете људске. Али ја знам да ћега и ти све то, можда, у најкраћем времену осетити. Ја сам ћутећи корачао крај ње, не знајући гата да јој кажем после тих њенпх речп.