Nova iskra

— 353 —

Мислио је на Ерика и на пријатеља, какав је он био Ерику. 0, он! Детињске успомене ломиле су руке над њиме; младалачки снови заклонили су своје лице и плакаху зањим; цела његова протнлост гледала је у њега дугим погледом пуним прекора. И све је он то обмануо ради љубави једне која је тако мала и тако незнатна као што је и сам ! Па ипак је у њеној љубави било нечега узвишеног; али је он и њу обмануо. Куда да се склони од свих ових удара којима је свршетак свакад у гробу? Васколики његов живот није био ништа друго, па ни у будућности неће бити друго, он је то знао, он је то осећао тако поуздано да се разболео кад је видео пред собом сав тај бескористан труд, и желео је од свег срца да какогод побегне од ове безумне судбине. Кад би само лед хтео под њиме да препукне, како је по њему јурио, па би свему биО крај с падом и нестанком у хладној води! Малаксао од трчања, он застаде па погледа за собом. Месец бејаше зашао, и у фјорду је било мрачно као и међу белим брежуљцима на суву. Он сад окрете па пође уз ветар. Овај је био јак а он уморан. Гледао је да доспе до високе обале и избегне ветар, али док се тако борио с ветром идући напред, он наиђе на једну пукотину, и танак лед попусти под њиме прштећи и пуцајући и ако не одједанпут. Али, како му бејаше лакнуло око срца кад је оиет стао на чврст лед I Страх бејаше готово растерао умор, и он потера снажно наиред. * Док се он овако мучио напољу, Фенимораје седела у јасно осветлзеној соби, разочарана и смрвљена. Изгледало јој је као да је обманута за своју освету; она не знађаше шта је управо очекивала, али је било нешто сасвим друго; њој је лебдело у памети нешто узвишено и силно, нешто као мачеви и црвени пламенови, или чак ни то не: нешто што је она носила и што је сиустила на један престо; а сад је то испало тако малено и свакодневно, и она је изгледала себи више као нека свађалица но као жена која куне... Она ипак бејаше научила нешто од Нилса. * Рано изјутра сутра дан, док је Нилс још спавао, савладан умором, она отпутова. 12. Већи део времена идуће две године Нило Лине провео је у иностранству. Био је тако усамљен. Није имао никога од родбине, ни једног иријатеља који би био драг његовом срцу. Али њега бејаше обузела још већа осамљеност но што бејаше ова; јер може и јадиковати онај и осећати се да је напуштен који на целом пространом земљином шару нема ни једно једино местанце које би благосиљао и коме би могао добра пожелпти, коме би могао своје срце окренути, кад срце мора да прекиии,

за киме може да, чезне, кад чежња хоће да рашири своја крила; али, кад јасна, постојана звезда циља живота светли сјајно над њиме, онда ниједна ноћ није тако усамљена да је он сасвим сам. Али Нилс Лине не имађаше ни једне звезде. Он не знађаше шта да ради са собом и својим подобностима. Оно, било је сасвим лепо што је он имао дара, само што га он не могаше употребити, те се осећао као сликар без руку. Како ли је завидео другима, великима и малима, који ма на коју страну у животу да се маше руком ухвате сваку за дршку, јер он не могаше апсолутно наћи дршке. Он је могао само, како му се чинило, опет иевати старе романтичне песме, и све што је био урадио није ни било друкчије. Изгледало је као да је његов таленат у њему нешто удаљено, мирни Номпеји, или као нека харфа коју је могао скинути с ексера. Он није био свуда присутан, није јурио с њиме улицом, није му седео у очима, није га голицао у врховима прстију, ама баш нимало; његов таленат не бејаше овладао њиме. По некад му је изгледало као да се родио за читаво нола столећа доцније, а по некад опет да је дошао и сувише рано. Таленат у њему стајао је својим кореном у нечему што је прогнло и само је црпао свој живот отуда, али не могаше наћи никакве хране у његовим назорима, његовим убеђењима, његовим симпатијама, не могаше их примити у себе и дати им облик; ове две ствари разливале су се и бежале једна од друге као вода и уље : могао их је човек мућкати колико хоће, али се они не могоше иомешати, не могоше постати никад једно. Мало по мало и он стаде увиђати ово, и то га је неизмерно онерасположило и даде му неки подругл»ив, зловољан поглед како на њега сама тако и на његову прошлост. Мора да има неке грешке у њему, говорио је он себи, мора да има неке неизлечиве грешке у најунутарњијој сржи његова живота, јер је он био уверен да човек мора умети подесити свој живот. У оваком душевном расположењу био је он кад се почетком септембра, последње године свога странствовања, настани у маленој Риви на обали језера Гарда. Одмах по његовом доласку цео овај крај би свуда у наоколо затворен бедемом од опасности и путничких преирека које су одстраниле све странце. Наиме, бејаше се нојавила колера у млетачком крају, јужно у Дезензану и северно око Тријента. Под таквим околностима није било баш особито живо у Риви; на ирве гласове о томе хотели се бејаху испразнили, и они који су путовали у Италију заобилазили су. У толико се више приближило једно другом оно мало заосталих гостију. Понајчуднија међу њима била је једна чувена оперска певачица, чије је право име било госпођа Одеро. Њено позоришно име имало је далеко чувенији звук. Она и њена дружбеница, Нилс и један глуви бечки лекар били су једини гости у хотелу код »Златног Сунца«, првоме у месту.