Nova iskra

— 78 —

из Старе Србије«, међу којима је било вештих и искусних мајстора, но којима је недостајало више знање о Инжињерији и архитектури. Регулисање нове вароши није, разуме се, извршено онако, како су то замишљалп Кнез и његови саветници. Приватна лица куновала су плацеве и зидала куће где и како су хтела. Нове улице у савамалском крају имале су за свој постанак да захвале природи терена, на коме су грађене или здравом инстинкту кућних газда, а никако каквом срачуњеном плану. Ја сам на другом месту о томе опширно говорио и иотанко испричао, како се мало по мало дизала нова варош с оне стране Шанца и Варош- и Савакапије. 1 Онако како је постала Бранкова (Господска) и Космајска (Поп-Пантина улица) тако су постајале и поступно се развијале и остале улице у овоме крају: Савска (Карађорђева), која је заменила некадашњу Савску Јалију, Босанска, која је посредовала комуникацију између Варошкапије и новога краја на топчидерском друму, до којега је — по наредби Кнежевој — имала да се пружа нова српска варош, Абаџијска чаршија (улица Краљице Наталпје), која је излазила на Топчидерски друм и везивала овај са Зеленим венцем, Југ-Богданова, Краљевића Марка, Црногорска, Фрушкогорска, Јаворска и Призренска улица, које су час пресецале поменуте главне улице, час опет везивале Савску улицу са Варошкапијом, Господском улицом и Зеленим венцем и најзад Балканска улица, која је задржала карактер нута, који је још за време Аустријанаца и доцније под Карађорђем водио од Стамболкапије правце у Шабац и Раковицу. Зидање Кнежевих и правитељствених кућа у овом новом крају вароши, који је добио званични назив Савамала и који је скупа са варошким крајем око Саборне Цркве и Главне чаршије сачињавао сриску варош у Београду, вршено је рационално и по извесном плану, који је био добро смишљен и коме су кумовали сви доглавници Кнежеви онога доба. Све ове грађевине подигнуте су и оправке извршене под личним падзором најпре Цветка Рајовића као управника вароши, затим под надзором Томе Вучића Перишића и потиуковника Лаза Ивановића, 2 којима је било ставл^ено у дужност, да се старају о набавци нужног матерпјала, о грађењу здања и тачном извођењу плана, који је нашао одобрење Киежево, и о исплати зидара и раденика и осталих особа, које су при грађењу вршиле ма какав већи или мањи иосао. Са колико је тешкоћа и бриге онда скопчано било грађење јавних здања и како се често пута натезало час са материјалом, час са радном снагом, а час и са иотребним новцем, види се из

1 Књизкевни Гдаоник, Стари Београд. 2 Мита Поновић у с.војој књиаи „Фипансије и установе у обновљеној Србији" оамо помиње Вучића и Лазара Ивановића, а не каже да је Цветко Рајовић био први, коме је Кнез Милош поверио овај нооао. Вучића помиње и Куниберт.

преписке, која је око тога вођена између Вучића и Државног Савета. Тако он јавл^а Државном Савету, да је Ииколче 'Гравајило, цигански арачлија, довео 120 Цигана, који већ трећи даи земљу код касарне насипају. Требаће — вели — времена, да се касарна и Совјет земљом иопуне. Вучић мисли давати Циганима по два гроша на дан, пошто немају чиме да се хране. Одговор је из Крагу евца гласио: да да сваком Циганину по једну оку леба и ио 20 пара у новцу. 3 Други пут опет пита Вучић Државни Савет: шта да ради, јер му за Малу касарну и Совјет недостаје цигаља. Била је Фуруна од 100.000 цигаља, но и то ће се потрошити, а треба још 300.000 цигал^а. Из Немачке је цигља скупа због велике наднице, па не зна, да ли ће је отуда набавити. Државнп Савет наређује му да купи цигљу у Немачкој п да гледа да за њу плати што мању цену. Ако је не добије за мању цену нска узме колико буде потребно за ову годину, а до године можда ће бити јевтииија. 4 Главни зидар, барем у оно време грађења, био је Кнежев неимар Хаџи Пикола Живковић, који је био родом из Старе Србије. Он је био за наше тадашње прилике добар мајстор. Грађевине подигнуте из раније, још 1829. и 1830. год., као н. нр. Ђумрукана на Сави, иови Конак Кнегиње Љубице, Наум-Ичкова кућа и Двор Народног Суда (код Саборне цркве), разликовале су се, истина, од грађевина из турског доба и својим већим димензијама и својом угледнијом спољашношћу, али се не може никако тврдити, да их јс зидао какав бечки архитекта. Поред свега тога мора се признати, да је Хаџи Никола Живковић зидао чврсто и солидно и да је почео уносити у Фасаде својих грађевина карактер какав је онда био у обичају у такозваној граничарској архитектури. Ово се још и сада може видети на Царинарници и на некадашњем »Здању« (сада Министарство Финансије), грађевинама, које се могу сматрати као највеће творевине Живковићеве. Оне нас живо подсећају на државна здања у војеној граници, као н. пр. на земунски стари магистрат и генералов стан, на карловачку оиштинску кућу и на магистратско здање у Панчеву. Али је он умео да зида солидне куће и по турском кроју, каква је била кућа Кнегиње Љубице (до скора Касација). Сва остала здања, која је Живковић зидао, или, за које се мисли да их је зидао, као н. пр. велика касарна на Топчидерском друму, артиљеријска касарна, која је за, Милошево време служила као стан за стране конзуле и српске »аоаечш^еле«, конак и магацин у Топчидеру п палилулска касарна (на другом крају вароши), биле су, истина, обичне грађевине без икаквог стила и карактера, али су имале добре темеље и чврсте зидове. Узевши у обзир тадашње културне прилике, укус публнке

3 Држ. Арх. 1 8 3 5. Држ. Савет. Писмо Вучића од 21. Авг. 1 835. и одговор Држ. Сав. од 23. Авгуота. 4 ЊШеш.