Nova iskra

— 82 —

наћи ништа ново. У њему је увек онај иоти Кремчатов, који говори док те несвест не ухвати, нричајући о својим Фантастичним подвизима у Лондону и излажући садржине својих будућих слика, опера, драма, поема и романа, јер је у свима врстама уметности био »као код своје куће« ; исти онај круг са бескрајним расправама теме о начинима самоусавршавања. Све по некад може бити забавно и стога волим да по који час проведем у друштву тих људи, који мојим речима указују неко изузетно поштовање. Сматрају ме за веома умног човека, а то ми ствара задовољство. Али када у грудима осетим велики губитак, треба тражити ма што ново, што би макар привремено испунило појављену празнину. Сетих се позива Олењине и одлучим да код ње пробавим час два. У тај мах наиђоше, у сусрет возу, отворена кола са запрегом од два бесна врана касача. У колима је седео и клатио се Масловити. »Аха! С( помислих у себи: »Већ је био код нотара. Гледај само, већ све свршио! с< И опет осетих прилив бадросги. Мој велики план примицао се остваривању. Сиђох се са воза и пођох тражити Олењину. Са задоволзством сам помишљао, како ће јој бити пријатно ово неочекивано изненађење. Тој сам се девојци увек дивио. Она је врло добро знала, да јој нема дугог живота; па је чак и говорила; »Још годину две дана, а онда — баста!® То је наследила од матере, која је у тим истим годинама умрла од исте бол_>ке. Знајући то, она је предумишљено водила досадан, безбојан живот, стално се заривајући у паметне књиге. Пређе је живела у Петрограду, где је посећивала виши курс. Доктори су је отерали на југ. Овде, на четрдесет врста од града, имала је некакво имањце, поред којега се није морала мучити. Да сам ја био у њезину положају, похитао бих да отмем од живота сва уживања која може дати. Проживео бих те две три године тако, да ништа не изгубим нити мање узмем од онога што други узимају. То сам јој више пута и говорио, дабоме у Форми теоријског расуђивања, на њу ништа не примењујући. Она је у одговор само уздисала и некако загонетно, скоро шапатом изговарала: »Уживање! сс , а у тамним јој очима плануо би огањ и одмах се гасио. Њену кућицу нађох веома лако. Велики запуштени врт, у којему овде и тамо стрче дрвене сандучаре са ситним терасицама. Пред једном од њих угледах широку, плетену наслоњачу, и у њој онемоћалу тетку Олењине. Седела је непокретно, са рукама скупљеним у крилу и са затвореним очима. Под пригревицом сунца на заходу слатко је дремала. Намрштено и као брашно бело лице са танким, ушиљеним носом, са увученим усницама и оштрим подбратком, изгледало је хгао у мртваца. Отворим баштенска врата и неопажен прођем поред старице. Олењина је седела на тераси, недалеко био је самовар са димњачићем који се пушио. Олењина

је била са књижицом, коју није читала, јер је отворена лежала на њезину крилу, док је она, исто као и старица, такође била затворила очи и, по свој нрилици, била у сновима. Угледавши јој лице — задрхтах. Билајенека несхватл.ива сличност између та два лица, и ако у цртама није било ничег заједничког. Не знам зашто, али обе оне, у тим својим положајима, изазвале су ми једну и исту мисао — о смрти, а задрхтах нарочито због тога што је једна преживљавала другу иоловину столећа, а друга једва што је дошла до прве четврти. Застадох за тренутак, и још једном погледах њено лице. Увек ћу се сећати оних тешко опуштених очних капака са танким плавим жилицама, са целом шумом црних треиавица, и оних танко сгегнутих усница малених уста, која изражавају силну вољу; глава јој олако клонула унапред и непокретно се укочила на тамном врату. Изгледало је као да је та девојка сва предана неком сну, што јој је за будућност оцртавао нешто неисказано примамљиво. Моје кораке није чула. — Олга Михаиловна! позвах је пажљиво. Она уздрхта, као да јој поред уха плану пушчани тресак, преплашено отвори очне капке, цикну некако дивлзе, скочи и поново седе, а одмах затим, за мене сасвим неочекивано, бризну у хистерични плач. Прискочих јој. — Доста, шта Вам је?! Олга Михаиловна! Потражих воде да је запојим; поред самовара стајао је суд, али не беше ни чаше ни бокала, те морадох застати на речима: — Како сте нервозни... Од мене се угглапшли? Опростите, молим Вас! Плач јој брзо нређе у смех, и то, као што ми се учинило, у смех сасвим обичан; брисала је своје сузе и смејала се својој нервозности. — Не можете ни замислити о чему сам премишл>ала, а када дођосте мени се учинило Бог зна шта... Изгледали сте ми као привид!... Али седите!... Хвала Вам, хвала што сте дошли!... Помогох јој да рашири сто за извлачење, покрих га чаршавом, спремих самовар и посуђе, па чак иочех и њој и себи сипати чај. — Ако... ако... иазите ме! поче она весело говорити, па додаде: Ви сте дивни, што сте дошли! Била је у црном оделу, што је присно обухватало њено мршаво тело. Густи набори сукње без турнира ишли су до саме земље, груди су јој биле доста, уске према расту и једва су се опажале, као у четрнаестогодишње девојчице. Густа јој црна коса била је немарно савијена на затиљку. Олењина ме је посматрала необично живахно, очи јој се осмехивале. Рекох јој, да ми се не допада њен летњиковац, и да личи на кутију. — На гроб! ноправи ме Олга Михаиловна и, преко мог очекиваља, на лицу јој се не појави ни сенка туге. Осмехивала се као и малочас.