Nova iskra

Л имала је необично умнн и нешто једак осмех, уз који је увек ирижмуркивала. Помислих, да се може свему привикнути, па и на мисао о смрти. — Задовољна сам пгго ми овде нико не ремети самоћу, — настави она. Све ове избе пуне су света, али ме нико од њега не зна, јер се никог и не тичем. Тетка је страшна егоискиња, — не мисли ни о чему другом, већ само на чему ће лакше умрети, на постељи или у наслоњачи. А доиста има и стања у којима се глава бави једино о томе питању!... Како Ви вешто сипате чај, и како је укусан! Ха, ха, ха!... Сипајте ми још! Не, доиста је дивно пгго сте дошли!... Видите ли како сам весела и разговорна. И бадро ме је гледала у очи, смејала се, пила чај без мере, са,мо зато што сам јој га ја сипао. Сунце је већ било зашло и сумрак се спустио. Тетка подиже главу и рече да жели чаја и да осећа хладноћу. Догурасмо јој наслоњачу ка тераси, као какво дете, напојисмо топлим чајем и одвезосмо у собу; ту је осгала седећи, размишљајући у самоћи о свом вечитом питању: где ће лакше умрети — на постељи или у наслоњачи? Ми остадосмо и даље седећи за чајним столом. Вечерњи ваздух био је свеж; са мора, које се није видело од дрвета, допирала је свежа струја и лака влага. Олга Михаиловна трнпута сс закашља и нервозно уздрхта плећима. Предложих јој да, пређемо у собу, али она одби и само замоли да јој донесем плед. Ипак сам опазио, да је влажни вечерњи ваздух утицао на њено расположење. Гледала ме је као и пре, алп се већ није осмехивала; посматрала ме некако болешљиво, сетно и сасвим се ућута. С часа на час је подрхтавала и увијала се у плед. Хтело ми се да је развеселим, и мислио сам да ћу то најбоље иостићи, ако јој испричам најновију анегдоту Кремчатова. — Да ли сте чули, како је наш Кречматов за четврт часа извршио дванаест великих дела? упитах је весело. — Бог с њим, са Кремчатовпм!... тнхо и некако сетно одговори ми она. Али ја сам ипак почео причати. Кремчатов је био код куће, затим је отишао и вратио се тачно после четврт часа. Дошао је сав задуван и црвен, па је почео причати, где је све био. Изашло је, да је био у једној музичарској радњи и предао 200 егземплара једне своје тек довршене романце; одатле је отишао на булевар, нрошетао се, отишао у биФе, попио чашу пива, сетио се поруџбине књиговесцу, отишао и узео књигу, затим се поново вратио у продавницу, која је већ уснела да прода прву стотину егземплара његове романце, примио новац, отрчао у цвећарницу, купио букет, однео га вереници, и напослетку донтао кући. — Прави ултра-Американац! додах и ударих у смех. Олга Михаиловна једва да је слушала моју причу, али када виде да се ја смејем, обнажи,

ш

V : : '•

Р. ВУКАНОВИЋ: ПОРТРЕТ. из љубазности, у осмех своје глатке беле зубе. Разумео сам да је ништа није у стању развеселити; морска влага пробудила је болест њену, којој је плаћала свој дуг. — 0 чему то размиптљате, Олга Михаиловна? Кажите ми и биће вам лакше. Да ли сте то икад покушали ? Она и на то оћута, а затим удубљено гледајући у густи мрак и као усиљавајући се да у њему нешто сагледа, што се пред њом оцртавало, промуца тихо и полако, као самој себи: — Требало би тако удесити; да сваки који умире има право рећи: живео сам! Зар није истина? Срце ми се стеже. Ова девојка од двадесет пет година претресала је питање о смрти, као што други тих година претресају изгледе на своју каријеру. Била је у праву, јер је смрт била њена, каријера. Срце ме је заболело од жалости. Олга Михаиловна, била је тако симпатичиа, умна, пуна жеље за животом, а међу тим њојзи је пресуда, већ била изречена. Било је то глупо до највишег степена. — То је истина, Олга Михаиловна! рекох јој тоном озбиљним и простим, надајући се да ћу разговору дати карактер објективног философског расправљања. — Шивот није нншта друго него храна смрти! настави она. А зар то није глупо? Сваки би хтео да живи, али му се не да... — Не, то није истина! додах свим жаром оионента. Разуме се, да тај жар није био при-