Nova iskra

различиије анегдоте, које је само или чуо или читао. А знао их је веома много, и кадгод би их нричао, стављао се у ноложај јунака; а то је бивало сасвим просто — додавањем увода: »Кад сам био у Лондону. ево шта ми се догодило«. Одмах затим почиње и анегдота. Видећи ипак, да анегдоте, које сам ја, узгред буди речено, знао све наиамет, не изазивају очекивани утисак, он је, да би ме разведрио, саопштавао новости које, признајем, нисам могао очекивати: — Да, заборавио сам саопштити Вам о малој промени у свом животу! рече ми сасвим простим и намерно мирним гласом. — Промени ? — Да, знате, бесмислице — не би требало ни помињати!.. У самој ствари, ништа се не мења... Остајем исто овако танак и мршав, а на мом посунулом лицу, на жалост, оиет ништа не расте. Све је то говорено у највећој мери просто 5 са отвореном намером да се у један мах изврши препад и изведе необичан еФект. Ту ућута, очекујући моја запиткивања. Али како ми је мало стало до тога, шта ће овог пута слагати — не поставих му никакво питање. — Ништа особито, збил,а, ништа особито! — настави он, као одговарајући мом прећутном дивљењу. — Просто, знате, јуче у три часа сврнем случајно својој вереници и видим да је сама... И дође ми Фантазија: дај, велим, да се оженим!.. И — оженио сам се! — То јест, како? — Са свим обично... Отишли у цркву, венчали се и све остало... Сад сам ожењен, — можете ми честитати!.. То је била луда прича, али сам ипак помислио, да није могућно и тако лагати. У осталом, није тешко уверити се. — Који су Вам били девери? — Девери? Тхе... Ви их не познајете... Но, Иванов, Петров... сасвим је свеједно, Ви их не познајете. Можда се чудите, што живим растављен од жене? Хм... То ће тако увек бити... Зашто баш све по шаблону, као сви ? Не саслушах га до краја, јер је већ било четири часа. Кремчатов је приметио, да сам веома узбуђен; чак му се учинило, када сам узимао шешир, да ми руке дрхте. Чудна ствар: зашто баш руке?.. То ми се није допало. Некако ми непријатно блесну мисао о богаћењу. Али ја ето ништа не узимам; све што радим — не радим за себе. Докле сам ишао нотаревој канцеларији, ухвати ме грозница. Признајем — бојао сам се, доиста бојао да нећу издржати тон обичног повереника, којему је наређено да само узме копију и преда је неком трећем лицу. Четири пута обишао сам кварт у којему живи нотар, и за све време понављао сам у мислима, а у понеким тренуцима чак и нолугласно, Кривично Право,

из којега је требало да иолажем испит. Нроклети нерви! Уверио сам се да их и ја имам. Напослетку, учини ми се у један мах да сам се довољно савладао. Уђем у канцеларију. — Вама није сасвим добро? упита ме нотар, који је увек показивао бригу о мојој личности. — Не, негато сам расејан... Добио сам писмо... Сестра ми је веома болесна. Боље то него болестан — а изгледа и вероватније. — А! Зар Ви имате и сестру? —■ Да, од тетке, али је необично волим! -— Па не бојте се, по свој прилици није ништа опасно! умири ме нотар. — Ако је по вољи, овде је цео предмет! — додаде он. И ја сам га читао, дело својих руку, своје главе, свога карактера. Сумње нема, да је нотар гледао пред собом још младог правника, који се интересовао више о Форми него ли о садржини. Осећао сам, да ми се лице држи изврсно; да не показује нингта друго осим дубоке пажње. Да, да, све је као што треба, све као што сам предвиђао у свом плану. Три су милиона прешла Турчаниновима... — Захваљујем Вам! рекох учтиво нотару, брижљиво савих копију и метнух је у бочни цеп свог огртача. На улицу сам изашао уједначеним и поузданим кораком. Више нисам осећао оно брижно узбуђивање, са којим сам био пошао нотару. Напротив, осећао сам да ми се груди испунише необичном увереношћу и сазнањем о својој моћи. ■—■ И ја имам да Вам саопштим једну новост! — журно рекох Кремчатову, који је у то време исиирао своје четке, јер је у један мах осетио сликарски позив. — Не женим се Турчаниновом! — Е?! Да се нисте посвађали? — Не, него онако сасвим просто: не женим се... Нисмо се свађали!.. Не бих хтео, да буде по шаблону, да буде подражавање вама!.. И почех се од свег срца смејати, а Кремчатов ме посматраше разјапљених ус-та. VII И ако није имало смисла, инак сам дао Кремчатову прилике, да ме читав један час уверава, како је тако што — сасвим немогућно. По његову мишљењу, нико од познаника није у стању замислити Нађењку Турчанинову друкчије него само као моју жену, а мене као њезина мужа. Та, је веза у толикој мери природна, да би се без Фразирања могло рећи: да смо као створенн једно за друго. Али пошто сам остао сталан у свом тврђењу, Кремчатов је, узбуђен у толикој мери као да се покварила његова свадба а не моја, одлучио да оде у летњиковац Турчаниновима, да се разговори с њима. Рекох му, да томе нисам противан и да сам, шта више, дужан рећи да ме то чак и радује. У Турчанинових је