Nova iskra

— 114 —

у целој Тукидидовој историји. Али најјачи утисак чини, несумњиво, изврсна стилистичка обрада — једна особина, уосталом, са којом је Тукидид у целој својој историји веома импозантан, и коју немам намере да само у овом пасажу нарочито истакнем. Ло озбиљности и достојанству свога језика и дикције има Тукидид усамљено место међу грчким прозним писцима. Његов је речник веома одабран, чак можда и сувише одабран; његова је синтакса слободна и несхематизирана; његова је логика силна и изражавање мисли у толикој мери концизно да се из његових редова, као и у Тацита, стално мора да прочита више него што стоји написано. Тукидид је добро школовани стилиста, али је у исто време и самостални књижевни дух, и у његовом се интересантном стилу може стално пратити та непрекидна борба између традиције и Тукидидове велике индивидуе. Са оваквим стилистичким особинама стоји Тукидид, у античкој прози, готово сасвим изолован. Због тога он, и у старом веку и данас, није остављан без прекора; али и када се приме сви ти прекори, остаје ипак та његова изолованост веома допадљива и импозантна. У Тукидидовој историји, непосредно пред огшсом куге, налази се Периклов посмртпи говор палим Атињанима, из године 431. У томе чувеном епитаФу, који је несумњиво једна од најуспелијих беседа из старе прозе, нзнесена је — сада последњи пут — идеална величина атинске републике. Са том величином чине наступајући догађаји врло трагичан контраст. (ТУКИДИД II, 47—54) ....47. Овакве су погребне свечаности пзвршене у овој зимн, са којом је завршена и прва година рата, а чим је настало лето, упадоше Пелопонежани и њихови савезници, као и ире, са две трећине своје силе у Атику. Предводио их је Архидам, Зевксидамов син, краљ лакедемонски. Они се улогорише и почеше пустошити земљу. Кроз кратко време по њиховом упаду у Атину појави се међу Атињанима зараза, за коју се говорило да је се и пре јављала на Лемну и на другим местима; али оваква куга и овакав помор међу људима, још није бпо запамћен. Нпсу могли учинити ништа, ни лекари,који испрва не знађаху ни у чему је ствар (него су напротив баш они највише и умирали), јер су највише и долазили у додир са болешћу, 1 нити икоја друга људска вештина. II молнтве по храмовима п питање оракула, и друге сличне ствари, показале су се као бескорисне, и Атињани су, најзад, саломл^ени несрећом, и од тога свега одустали. 48. Куга је отпочела, кажу, најпре више Мисира, у Етиопији; одатле је сишла у Мисир и Ллбију и у велики део цареве земље.' 2 У атинском граду појавила се изненада, и то најпре на људима из Пиреја, 3 тако да су ови тврдили како су Пелопонежанн бацили отров у бунаре (у то време у Пиреју још није било чесама). Доцније је дошла и у горњу варош, и ту је већ било много више смртних случајева. Како је по-

1 Поред остадих лекара радио је на вузбијању куге у то време и чувени Хипонраг оа Кооа, од кога нам је сачуван и је ,-Јан онис те болести. 1 Персијско царство. Грци су иерсијског цара звади (( ве.шки цар". 3 Атинско пристаиишто.

стала та болест, и који су узроци да се у л^удском организму изврши онолика промена -— о томе може да говори и мпсли сваки, и лекар и лајик, како хоће: ја ћу овде испричати канва је бпла, и објаснићу тако да би према овоме опнсу сваки, ако би се опет појавила, знао унапред у чему је сгвар; објаснићу као човек који је и сам ту болест одболовао и видео и друге болеснике. 49. Година о којој је реч била је иначе, као што сви кажу, у погледу на остале болести особито здрава, а ако је ко од чега и боловао, све су болести прешле у ону једну. Болесници би, дотле сасвим здрави, добијали, без икаква разлога и сасвим изненада, жестоку ватру у глави, и црвенило и запаљење у очима; изнутра пак, у грло и у језик, навалила би крв, дисање би иостало неправилно и осећао би се задах. После овога јавила би се кијавица и промуклост, а мало доцније сишла би болест и у плућа и отпочео би и јак кашаљ. Када би болест ушла и у стомак, она би га сасвим окренула, и сада би настале све могуће врсте —■ како их све лекари зову — чишћења жучи, п то све у вези са великим боловима. Обично би се болесници, без успеха, мучили да иовраћају, и то је стварало јаке грчеве, који би код неког престајали одмах после напрезања, а код неког много доцтшје. Тело није изглсда ./10, под руком, ни врло врело нити је било бледо, већ црвенкасто и модро, п ншарано малим илпковима и крастицама; алп се изнутра осећала толика ватра да болесници пису могли трпетн ни сасвим лакс огртаче, нп покривач од платна, нитп ишта друго, и једино су желели да буду голи или чак и да скоче у хладну воду — и многи од оних о којима никО није водио рачуна и учинили су то и скочили у бунаре, мучени неутолшвом жеђу. Уосталом, било је сасвим све једно хоће ли неко да пије много пли мало. Вечити немир и несаница досађивали су без престанка. Тело, зачудо, није опадало, ма колико времена трајала болест, него је преко очекивања одолевало мукама, тако да је већина, још снажна, подлегла унутрашњој ватри тек деветога или седмога дана; осталима би, ако би одолели, сишла болест у трбух, ту би се образовао страшан оток, и наступно иеодољив иролив, па би тако већина подлегла због псцрпености. Болест, која би се јавила у глави, пролазила би, одозго, кроз цело тело, и ако би неко срећно умакао нз главне опасности, то би се познало на тај начин што би болест прешла у скстремитете: болест би наиме навалила на органе и на прсте од руку, ногу, и многи су оздравилп тек ношто су им пропали ови делови, а неки су изгубили и очи. Други би опет, када би се предигли, одједном сасвим изгубили памћење, и ие би витие познавали ни сами себе ни своју околину. 50. Ова је болест гте само била изнад сваког описивања — то се види и из тога што је наваљивала на сваког у јачој мери но што л>удска природа може да поднесе, него се још по једној