Nova iskra

116 -

гушљивим колибама, ударио је у њих помор каквом није било равна, тако да су умирали један преко другог, и ваљали се но улицама и око бунара, умирући од жел>е за водом.' Храмови у које су се били склонили, напунили су се мртвацима, који су ту умирали, 4 јер људи, савладани несрећом и не знајући ни шта ће већ више да им се деси, постали су равнодушни према светињама и пристојности. Остављени су били и сви погребни обреди који су се пре вршили, и сваки је своје мртваце сахрањивао како је могао. Многи су, немајући довољно средстава за погреб •—■ јер су пре тога сахранили много својпх сродника толико изгубили стид да су бацали свога мртваца на туђу, готову, ломачу и ову потпаљивали, предухитривши онога који ју је начинио; други су пак, ако би ломача већ горела, бацили просто на њу и мртваца кога су носили, и побегли. 53. И у другим стварима отпочеле су, са кугом, у граду безакоња у великом стилу. Јер су сада људи, гледајући како се срећа брзо мења, како богаташи одједном умиру, и како њихова имања добијају они којн дотле нису имали ништа, допуштали себи, без икаквих обзира, и она задовољства којих су се раније чували. Због тога су тражили да из сваке ствари извуку брзу корист и да је употребе на своје задовољство, рачунајући да ће и живот и имање трајати подједнако мало. А да се мучи за какву узвишену ствар — зато нико није имао воље, јер нико није био сигуран да га неће уграбити смрт пре но што постигне за чим тежи, и само се оно сматрало за добро и корисно што је већ по себи било пријатно, или што је за циљ једино имало задовољство. Овакво зло није могао да заустави никакав страх од богова, никакав људски закон, јер су пре свега, људи, видећи да сви иодједнако

4 Храмови оу на тај начин бнли обеовећени.

пропадају, сматрали даје сасвим свеједно хоће ли поштовати богове или не, а, друго, нико није мислио да ће још толико живети док за своје кривице буде изведен пред суд н кажњен. Напротив, сваки је гледао пред собом једну казну коју не може избећи и која му прети, па је право да, пре но што га стигне, окуси што од живота,. 54. Овакво је зло притисло Атињане и давило их ■— у граду су људи умирали, а земља је изван зидова била пустошена. У тој несрећи сасвим природно — сетише се Атињани једног проропггва, за које су старији људи говорили да су га одавно добили. Доћи ће дорски рат, и заједно с њим куга. Онда се Атињани нису сложили у томе да ли су стари, у овом пророштву, предсказали кугу (А 01/гбд) или глад (А 1џ,од) ; код данашњег стања ствари победило је, разуме се, мишљење да је онда била предсказана куга, јер људи удешавају сећање према ономе што им се догодило. А а,ко би — тако ја мислим — једном, доцније, плануо овде опет какав дорски рат, па би се случајно десило да завлада и глад (А 1Џод), онда ће тумачити оно пророштво у овом смислу. Али је тако исто долазило на памет (онима који су то знали) и друго пророштво дато лакедемонцима, када су ови питали бога да ли треба ратовати — да ће наиме иобеду однети они , ако се буду енергично борили, и да ће се, у том случају, и он сам умешати у ствар. Изгледало је, дакле, да догађаји потврђују пророштво, јер је куга отпочела чим су Пелопонежани учинили упад. У Пелонезу се међутим, зачудо, куга није појављивала, него је беснела највише у Атини и још у неким крајевима који су били веома насел>ени. 25. Априла 1911. Београд. Веселин Чајканови+5.