Nova iskra

— 129 —

НОВА ИСКРД

г?~

ГОДИНА X.

БЕОГРАД, МАЈ 1911. ГОДИНЕ

Власник, Живојин 0. Дачи-ћ Краља Александра улица број 26.

„Нова Искра" излази сваког месеца. Цена: на год. 16, по год. 8, четврт год. 4 дин.; ван Србије: на годину 10 Фор. или 20 дин. у злату. Претплата и све што се тиче администрације шаље се власнику „Нове Искре", а рукописи уреднику. Рукописи се не вра^ају; накнадно тражење појединих бројева извршује се само у року од два месеца. После тога рока бројеви се могу добити само за откупну цен^. —

Уредник, Риста Ј. Одави"ћ Капетан - Мишина улица број 8.

^ >

ВОДЕНИ ЦВЕТ (ПРИЧА)

ећ јс сунце зашло. За собом оставило на пебу модро-црвени појас који се све више тањи и развлачи у тамно-сивкасти облак, на врху опервалхен танком светлом браздом. Над земљом се већ у велико меша светлост п тама, припремајућн тихи сутон, то најкраће и најчаробнпје доба дана. И вече лепо. На перпФерији вароши, са источпе сгране, поред саме речне обале, отворише се задња врата варошке болнице и четири човека, обучена у бело, изнеше на рукама мртвачки сандук најпростије направе. (Као кавез за извоз живине, и ништа више. само што му је облик мртвачког сандука!) Изнеше га тако уз весели разговор и смех о нечему што није имало никакве везе са теретом којп су потезали, а пред вратима стоје мртвачка онштинска кола која су само по иаереном белом дрвеном крсту на крову и по црној, већ кишом испраној боји казивала да су то. На боку тих кола седи кочијаш с лулом у зубима и дремљиво посматра попа са епитрахиљем о врату, који је у очекивању очевидно пун нестр пљења. И сандук, још непрестано уз весели разговор и смех, би утоварен у кола. — Мајковићу, као да цара износите! љутну се поп на л>уде обучене у бело, али га они и не саелушаше, већ се, опет у веселом

разговору и смеху, изгуоише у болничку авлиЈу и за собом залупише висока двокрилна врата. Кочијаш прибра дизгине и тим покварн пдилско рарположење коњма који су дотле са уздом у устима штрпкали травчице испред себе. Иоп пође нанред и кола кренуше за њим. И тако, све споредним улицама, одоше до на други крај вароши, из чије се последње улице лепо видело варошко гробље. Ту ноп застаде и заустави кола. Онда скиде епитрахиљ, сави га и метну под пазух. — Одвезп га тамо — рече он кочијашу и помози гробару. Кола по сутону кренуше па гробље а поп журним корацима оде на пиво.

По мрклом мраку, без иједне сузе жалостп, без пједног уздаха туге, склонила се зем.ка над овим мртвачким сандуком. То је био надземни крај бића које се некад звало човек, грађании, син, муж, отац, брат н Србин, Али ко је то био, то вам нико не уме казати; гробар најмање. Рођен у тами и сарањен у тами. Кроз друштво прошао, а друштво га није ни оиазило. Као камен из нраћке завитлан прозвиждао је кроз живот и пао незнано где. Је ли и то био заиста човек или само Водени Цвет у облику човечјсм? Чеда ПоповиН.