Nova iskra

— 155 —

ЛИСТИЋИ

ЈЕСЕЊИ УТИСЦИ (ГаОриел Аното) Лето је брзо прошло. Већ је дошла дрна бура с океана. Човек би помислио да се сва врућина псећих дана нагомилала и згуснула у њеној утроби. По цело вече врзма се по намрштеном видику, час ирема западу час према југу, те је небески свод окружен ватреним порубом. Најзад је грунула, те је од брда до брда, од дол,а до дола стала одјекивати својим громовним тресцима. Пуннх осам дана лно се на земл^у обилан пљусак. А тада задува велик ветар и све одахну. Небо се разведрило. Само се по гдегде још повлачп јесења јутарња маглица, која наједа лишће, те шума жутп. Покаткад дигне се са дна долине по која копрена магле, пође простором, мало завлажи, али опет ишчезне. Шпроке плаве мрље опет се појављују и сунце опет жеже. Али стрелица годишњих доба ипак се помакне. Ту је већ јесен. Земља је свукла са себе своју цветну одору, а навукла сукнену кабаницу. Тито је пожето, а тврдо и бодљикаво стрњиште већ се преорава. Свугде је прошао плуг са браном. За неколико дана поља већ опустеше. На гумнима већ се млати. А чим се један иосао сврши, други се већ почиње. Већ је утврђен рад и за другу годину. Сејање ће ускоро позвати раднпке на њиве. Плуг ће дубоко заорати. Човек ће се ослонити на ручице од плуга и понукаће коње, који вуку што боље могуј да потегле јаче кадгод их изваљена груда заустави. Размахнуће сејач руком по ваздуху, а заспала земља зачеће пре зпме наду на нову жетву. Ето тако послови, увек једни и исти, долазе и нижу се од вајкада један за другим, и исто ће тако до истраге долазити један за другим. Ништа не мења те појаве, које су исто тако расиоређене као и појаве Зодијака. Бик долази за Овном, Водолија за Козорогом, Стрелац вечито запиње своју стрелу, а Теразије пружају своје једнаке кракове.

Откада је добра мати Церера упутила човека у тајне жетве, увек су једне и исте погодбе тежачког живота. Док се све мења, сељак увек ступа истим кораком по годишњим временима. Он не зна за оно што се зове »напредак«. Он остаје веран методи коју су још његови дедови огледали и у коју сам верује. Боји се новачења п покушаја. Оишта несталност не захвата, и њега. Рађа се, живи и мре на истом месту где су мрли и његови стари. Имена су једна и иста која се читају и на старим расклиматаним и на, новим крстачама у малом сеоском гробљу. Од модерне брзине познаје само локомотиву, која му, у време суше, пржи и сажиже плодна поља. И баш та сталност, та непроменљивост, та чврста подлога сачувала је у низу векова снагу државе. Због тога би се могло рећи оно што је Вергилије казао о Италији: »Плодна јунацима и жетвом. Војници јој расту као снажно класје по браздама«. Чврста веза са рођеном грудом чини снагу расе. Само се тако пролази кроз олује и векове. Само се тако преживљују и највећа царства. Само се тако и даље живи поред свих спољашњих опасности и унутрашњих немира. Али од неког доба, могло би се рећи, као да се нешто мења у карактеру и обичајима сељачким. Сељак више као да нема према земљи оне присне љубави, која му је била закон у његовој историји. Влак који пролази, цивилизација која му ое врзма по глави — сажижу сада и његову жетву и његов мозак. Подиже главу, јер би хтео да сазна, шта ли бива и тамо, у сивој даљини. Живот је доиста веома тежак. А тамо, у оним бучним кошницама, у великим градовима, мора бити да је иуно меда и млека, када у њих свако хита. Хајде да и ми видимо! И ено га — оде! Напустио очеву њиву, на којој је знао само рад и труд. Сад хита, пун наде, у онај крај о којему је снивао, а у којему ће сазнати шта је права беда! С француског превеО Д. К.