Nova iskra

— 185 —

Нисам ни ја сам знао шта ће бити. Главно је, чега сам се бојао, да Масловити не падне у очајање. А тада, ко зна, може на све одмахнути руком. Не, доиста сам се поколебао и осећао како губим терен под собом. Фамулус мн предаде једно гшсмо. Погледам жиг: »Кијев® а рука Викторова. Замишљам, колико у њему мора бити гнева и добру радих пребацивања. Хтедох у првом маху, да прочитам и то писмо, али осетих неугодност. Потреба да се ма од кога кријем — мучила ме. Одлучим, да писмо отворим пред Олгом и да на тај начин уведем приндип немешања. Ја знам да је ока љубоморна. То ће је у први мах увредити, али после, захваљујући понављању, обикнуће. Када сам пришао на улиду, Вјетвицки се опраштао. Изгледало је то свему, да је хтео избећи поздрав и са мном, а чиме је, без икакве сумње, желео да ми изрази своје презирање. Учинио сам се, као да то не видим, те ми оде испред самог носа. —• Ручаћемо у ресторану? упита Олга. Тек што јој хтедох одговорити, кад ми пажњу привуче један Фијакер, који је пролазио поред нас, а у који беше унрегнут ретко диван пар касача. Ја сам знао чији су то касачи, те ми се у једном тренутку јави мисао. — Да, да, разуме се — у ресторану. Хајде ти тамо, у врт, знаш где смо ручали, а мене ето за четврт часа. — Андреја, то је ужасно! — Олга, мила, ја бих био необично срећан кад не бих имао иослова. .. Треба мислити и на будућност... Сутра се уиисујем у адвокате... Дакле, причекај четврт часа... И мени је самом тешко без тебе! — Истина ? — Разуме се, да је истина! — При том се осмехнух, мора бити, веома искрено и зал>убљено, јер ми Олга потпуно пријатељски стеже руку и рече: хоћу да ме пољубиш. Дакле, до виђења! После четврт часа! рекох јој и пољубих је у уста. То је силно збуни, јер је било на улици, али је у исти мах и занесе. ■— Иди, само брже! рече она, гледајући љубавнички за мном. XI Брзо се упутим Кружној улици, узмем кола и пођем кући Масловитог. Послужитељ ме дочека доста неугодно. — Не примају никог. Допми су на по часа. Нису најздравији и врло су нервозни! рече он. Ја сам наваљивао, како имам посла која не трпи одлагања. Та изјава учини да слуга постаде још грубљи. Тако су говорили сви који су долазили Масловитом да траже помоћи, а таквих л>убитеља па мрвице његових милиона било је веома много, а и њихови послови нису триели одлагања. Слуга је мислио да сам и ја

један од таквих. Тад и ја са своје страпе приступим крајњим мерама. Назовем га будалом и рђом, извадим своју посетницу и наредим му заиоведничким тоном да ме одмах пријави домаћину. То је добро утицало. Не ирође ни тренут, а већ ме учтиво и са изразом оправдавања поведоше горе, ио широким мраморним степеницама, застртим изванредним застирачем. Прођох низ огромних соба, истих као и у његову летњиковцу, без смисла напуњених гомилом скупог и ретког намештаја, свакнх безделица а нарочито часовника, и уђох у кабинет. Овај кабинет био је до ситница сличан оном у летњиковцу, где ме је Масловити примио. Исти онакав тежак сто за гшсање, исти онакав ниски етажер за књиге и канабе. Видело се, да је у домаћина била оскудна машта и да је необично ценио своје мршаве идеје. Масловити ме дочека с узда.хом. — Врло сте ме обрадовали, врло обрадовали!.. Ах, Андреја Николајићу, ја сам веома несрећан! Ова последња Фраза прозвуча ми у ушима као какав дивљи подсмех. Човек, који има милионе, који је педесет година уживао најФиније насладе у најразличнијим врстама, напослетку је нашао могућности да каже: »Ја сам веома несрећан! <( , и то само стога, што није успео да загрли једну од најобичнијих девојака, која се ничим није истицала. А колико је пута имао у свом загрљају жене сто пута лепше од Нађе! Нисам допуштао, да у њој цени њезину памет или врлине. Зар је целомудреност, и то само са гледишта њене примамљивости, ствар која се, како се то обично мисли, не може за новац купити. Масловити се необично променио од како сам га видео последњи пут. Он, разуме се, није ни омршавио ни побледео, јер је то за њега било скоро немогућно. Али му је лице постало некако овештало и посунуло; а тиме, разуме се, није ништа добило. Посади ме у наслоњачу, а он поче нервозно узбуђен шетати по соби. •— Ви сте сами криви! рекох му; — Зашто? Зашто? Објасните! Научите ме! Ви, не гледајући на Вашу младост, тако добро познајете људско срце! — Да, да, Ви сте криви! Говоримо искрено! Надежда Алексјејевна не може се Вама одушевити. Ни спољашност, а ни године Ваше не одговарају њезину идеалу. Али, разуме, Ви имате огромну моћ — своје богатство. Надежда Алексјејевна је човек, на зато и има урођене људске слабости. Нема ничег рђавог у томе, што би она хтела да поживи добро и угодно, како се само може живети са милионима у рукама. Али ни једна жена од реда неће то признати за себе. ГБене очи треба ма на који начин заварати, потребно је ма чиме привезати. А реците Ви мени, чега сте јој позитивног понудили? Ја Вас волим и нудим Вам своје богаство? Ха, ха! Оно прво,