Nova iskra

— 162 —

Глупо му се чинило — играње уоиште, а вртети се у валцеру држао је сасвим за неморалио. Али он је чувао ово своје мишљење у дубини душе, да не би изгледао смешан. Па још кад помисли, да су на баловима све женске деколтоване! Ово га доведе до беснила. Шта, она, његова жена, да буде деколтована? Никад! Он то неће допустити. Пре ће кидати. — Озбиљно и последњи пут ти велим, да нећеш ићи на забаву! рече он оштро. Ви сте бестиднице. Идете разголићене, показујете своја рамена и груди другима. Пфуј! Срамота! Она подиже главу, престаде плакати и погледа га запрепашћено. Шта кажеш! Но, овако што нисам још нИкад чула. У најотменијим круговима то је допуштено, а теби је неморално. Ти, сељачки син, долазиш да исправљаш цео свет. То су глупости! Њега ово не увреди. Он је високо стајао над предрасудама од чије је ко породице, али ипак рече оштро: Да, ја сам сељачкн син и не стидим се тога. Ти си из проФесорске куће, па си опет зато рђаво васпитана, научена на луксуз, нерад. Ја само поштујем умну аристокрацију. Али о томе говорити с тобом значи, млатити празну сламу. Доста дакле о томе. Једно ти кажем: на забаву нећеш ићи, па крај. Он се брзо окрете, уђе у своју собу, али радити није могао. Тешке мисли и бриге притиснуле му мозак. Мислио је са страхом на своју будућност. ПГго се уопште и женио. Где му је мир ? Зар с том женом век да проведе ? Никад се они неће моћи разумети. Она је каприсиозна, себична и неискрена. Како је само није упозиао за време дугог вереништва! Био је слеп и заљубљен, он се кајао због женидбе, али сада је доцкан. Зашто је доцкан? Нека она иде кући, родитељима. Али га би стид за ту мисао. Зар да цео свет о томе говори ? Да нагађају свашта. Колеге да га гледају радознало, да га оговарају. А он се боји тога. Зар он да буде смешан због те глупе жене? Не, то није излаз. •— И зашто се у опште та жена увукла у његов миран, једноставан живот исиуњен радом и науком. Мучио се, окретао се по соби, почињао радити, али му посао иије нолазио за руком. Не, он данас нише не може радити. Баци лупу, узе шешир и огртач, и оде од куће.

Госпођа Симићка је међутим давно престала плакати. Када виде, да је он отишао напудрова лице, намести косу пред огледалом и поче се облачити. Куварица уђе и јави, да нема ни масти ни брашна у кући. Госпођа се зачуди и кад примети, да су нре иеки дан купили, куварица се сурово издере: „Шта, хоћете од блата ваљда да правим кнедле ? Нисам ваљда ја украла. Ако Ви то мислите, исплатите ме, ја одмах идем! (( —• Млада госпођа се уплаши и рече помирљивим тоном:

— Не кажем ја, да сте Ви украли, али ми је чудно, да већ нема. — Какво је то чудо, вели пакосно куварица: Кува се сваки дан, па се троши. Ви наравно не умете кувати, па не знате колико треба чега. Али ја више нећу то трпети. Кад ми нешто треба ви купите, иначе ја идем. Она виде, да је и сувише казала, развуче своја ружна уста на смех и рече слатким гласом: Јао, госпођо моја, како сте данас лепи. Каква Фризура, па нова црвена хаљина. Идете ли у шетњу ? Но, сви ће у Вас гледати. Младој госпођн беше одвратно ово ласкање, али она то не показа. Она се радовала, што је куварица попустила, те неће отићи. Страх је ухвати и од саме помисли, да остане без послуге. Са љубазним осмехом пружи куварицн потребан новац. Окрете се опет огледалу и намести на главу огроман шешир са страховито високим пером. Њено ситно лице једва се видело испод овог чудовишта, обуче пажљиво свој дуги кадиФени огртач, навуче мале ситне рукавице и узе муФ у руке. Обрте се још неколико пута пред огледалом и пође од куће. — Ако дође господин, кажите, да сам отишла мами, довикну куварици пролазећи поред кухиње. Ова нешто промумлћ кроз зубе и исилази језик за њом. — »Ђаво те носи, машкаро једна ! (< рече љутито и тресну вратима. Госпођа Симићка иође улицом брзим корацима, у колико јој је то уека, уз колена припета сукња допуштала. Прође неколико улица и зазвони на вратима лепе, нове куће. Лепо обучена собарица, отвори врата и на нитање госпођино одговори л^убазно да је њена Госпођа већ давно готова. Собарица је уведе кроз иространо, елегантно намештено предсоб,ље у раскошан салон. Домаћица, лепа, плава, укусно обучена млада жена изађе јој у сусрет. — Где сте, драга моја? рече јој прекорно. Ја вас давно чекам. — При том је премери једним брзим погледом од главе до пете. — Оиростите, драга госпођо Славнићка, рече гошћа љубећи се с њоме. Задржао ме разговор са мужем. Мало смо се споречкали због тоалете. Али причаћу Вам све. Због тоалете! рече тобоже мало зачуђено госпођа Славнићка, мучећи се да пред огледалом учврсти шешир на своју илаву раскошну косу. Зар се господин Симић и у томе разуме ? Какав он укус може имати ? дода пакосно. — Таман посла! Није о томе реч. Не да пара. То је све. — То је много, и сувише много, драга моја, рече г-ђа Славиићка облачећи журно огртач и погледавши на свој мали златни сахат. Пола дванаест, хајдемо! Причајте ми успут. Обе пођоше према Кнез-Михаиловој улици. Време беше хладно, позна јесен, али дан ведар, те је свет шетао масама. Због велике гунгуле њих две нису могле да говоре о својим интимним стварима, али када дођоше на Калемегдан, где