Nova iskra

— 211 —

С вечера он написа сину. У том писму било је овакво место: »Желео бих, Андреја, да те видим. Давно се нисмо видели. Може бити ти си ме и заборавио, но ја те се сећам. Ти си мој син, ти си био дете, црноглави малишан, у то време, кад сам ја живео лакше но данас. Сада иак, сем тешке болести, која се не може отклонити, ја сам изнемогао од кривице коју учиних у свом животу. Ствар је у том, што ми је и до носледњег часа, сем твоје матере, била блиска друга жена, Ана Петровна Горјаинова, с којом имам кћер Наташу. Надежда Васил^евна зна за то. Мени је данас страшно тешко, што се она није номирила, и како видим неће се никад помири с Аном Петровном, на што има разуме се, потпуно право. И у опште сва кривица је у том моја. Желим ти срећна и сјајна живота. Знај, драги мој, да највећа срећа као и највеће зло за човека јесте л>убав. Постарај се да створиш себи живот достојан очевом. — ГПто се мене тиче, ако можеш сажали се на мене ; ако ме и мало волити — помози: не одгурни после моје смрти Ану, помози Наташу — сестра ти је <( . После тог писма Павле Антонич страшпо је оцао. Целу ноћ је провео без сна, задувао се и ггогледом раширеним од бола гледао је у пламен свеће. Надежда Васи.љевна повраћала га је к себи; он је ћутао метао руку на срце, уздисао. Тако прође идући дан, ноћ и још један дан. Треће ноћи напади учесташе. — Надежда, — рече он око два часа, умирем. Она га обухвати одостраг, држала га је, није га хтела пустити. — Жено моја, Надежда, верна жено, — говорио је он. Нећеш задржати. А ипак држи. Затим иоче дисати све чешће, лице му се искези. Надежда Васиљевна једва се држала. Мирно је у другој соби седела болничарка. Павле Антонич одједном рече с муком прекидајући речи: — Те врескгт аиргеша гшМ сига уепегћ; ћога. Те 1;епеага гаогчепв с1ећс1еп1;е гаапи. ГТ пољуби је у руку. Надежда Васиљевна није разумевала тих речи и није их ни осећала. Тада тихо, једва говорећи он изусти: опрости Надежда, Надежда, опрости. Надежда Васиљевна знала је о чему он говори. Она заплака, наслони образ на његове јагодице и гледала је оне лепе, некада сурове давно вољене и излучене очи. Вероватно он је прочитао нешто у њеном лицу. Он климну главом, заћута па изусти. — Да. Изјутра је умро. Спремили су га у четвртак уз слаб звук манаетирског звона. Надежда Васиљевна, с Андрејом, који је стигао изјутра, присуствовала је опелу. Лак ветар начинио је небо чистим као кристал. У цркви је све било пуно светлости, долазио је живот. Гледајућп на оца, који је лежао на узвишењу, над којим је кадио ђакон, Андреја се сећао њега као крепка и снажна човека. Сећао

се иисма и сад је разумео зашто је отац патио од грозничаве клонулости, зашто је мати тако рано оседела и зашто се у кући осећала нека празнина. Дошао је час опропттаја. Мати се дуго није могла одвојити. Андреја ттокри очи; кад их отвори понова, крај сандука је стајала висока дама, у црнини и сагињала се да пољуби мртваца у руку. Она је била тако слаба, да се једва држала на ногама. »Горјаинова« шатттту нешто Андреји и он осети језу. То је она, његова љубав. Љубав очева, зло материно. Андреја поче дрхтати. »Чиме га је она победила?® Горјаинова је била сасвим обична жеиа, каквих има на хиљаде. »Да а помисли он, в она има кћер, моју сестру®. Моја сестра. И оне нису могле бити при његовим издисају! Кад се опело свршило, он је идући придржавао матер испод руке. Сандук су носили напред. УГагано је ишла пратња између белих споменика. Сахранили су га на новом манастирском гробљу, које је тек скоро отворено. Пре гробља ту је било поље, а и данас је бимо јоти цветова и тек далеко на крају видела се два гроба. Павле Антонич леже трећи. Звонила су кандила, плавио се тамјан; златно вече је падало ; на хоризонту дизао се беличасти дим —- железнички воз; као опраштајући се плавили су се брегови. Кад су сандук спустили, Надежда Васиљевна клону. Андреја Васиљевић је придржа. »Мама, мама (< . Дуго се уздржавао. Но кад оу отишли странци дуго је с мајком ридао за оцем. Прошла је недеља. Била је вечер. Андреја је ишао по стазама у маленом врту, поред јаблана. Чак на крају врта он узабра јоргован. На балкону су спремали чај; Надежда Васиљевна бледа, ћутећи, седела је у наслоњачи; с манастира где је лежао отац, звонило је; ружичасти облаци кружили су небом. — Мама, рече Андреја не са свим сигурним гласом: имам нешто с тобом. да говорим. — Шта то? — запита она. Андреја изиђе; врати се с очевим писмом. — Ево... Мама, опростите ако будем узбудио ваше срце, но... чини ми се... нужно је. Заплићући се, он објасни да се не оглуши о очеву жељу, коју је имао пред смрт, да њему блиски људи не буду у завади. Надежда Васиљевна је читала писмо. Љтце њено било је савршено миртто, ништа се на њеном лицу није променило кад је свршила с писмом. — Бедни Павле Антонич, рече она. Неко време су ћутали. — Шта велите ви, мама? Он је питао нежно, осећајући да га нешто стеже у грудима. Шта да радимо? — То је стара историја, рече она. — Но сад се све свршило. Ја немам ничега против те жене. Она понова заћута. — После Павла Антонича остало је што шта. Мени не треба много. Ако је њој потребно, могу јој помоћи. Све то треба ти да учиниш. То јест да је нађеш и да јој то предаш. То је све.