Nova iskra

— 212 —

Она уздахну. Андреја је пољуби у руку. — Хвала Вам мама, рече он, ви сте врло добри. — Реци јој, додаде она, да је не мрзим. Али, — она се лако намршти: »не желим да је видим*. Кад су налили самовар, она се насмеја: — Кад се ожениш, Андрушка, разумећеш све ово. Око једанаест сати она изиђе. Андреја је ишао по стазама, где је цветао јоргован и ћутали јаблани. Блистале су звезде, плаве дубине небеске разређивале се; гледајући у њих, Андреја је мислио о болима у животу, о мрачним удесима страдања, о људма који падају. »Кад се будеш оженио, Андруптка, знаћеш (С . Је ли потребно кроз муку, унижења, неправду да прође и он, Андреја, пун љубави према Зини. При помисли на њу његово срце се стеже; он леже на клупу, гледајући у небо он је осећао љубав ка бесконачности, према оној, што је сијала врх њега. Он је шврљао до зоре кад су већ запојали петли. По Андрејином одласку живот Надежде Васиљевне постаде још усамљенији. Из куће је излазила вечером и одлазила на мужевљев гроб. Ишла је кроз манастир, кроз златне стубе, крај древних просторија с ћелијама, крај споменика; ено тамо мраморне урне, бели часовник из александриске епохе; на гробу генерала из 1812 године стајала су два бронзана ритера; све то она досад није видела. Најзад ево и новог гробља. Савивши на лево од стазе, она седе на клупу плетену од жица. На крсту је горело кандило, свеже цвеће је лежало на гробу. Поседела је ту подуже, молила се Богу, осећала је у близини покојника, али не онаквог какав је био за живота; старо, свакидашње изгубило се. У успомени покојник јој је изгледао светлији, узвишенији. Једне јулске вечери седела је она, као и увек крај гроба. Сунце је залазило. Светло и позлаћено било је небо. Осећао се мирис сена. Подигавши главу Надежда Васиљевна угледа одједном девојче, које је могло имати до четрнаест готина. Држало је у рукама цвеће./^ — Опростите, ја вам сметам. Она се крете да пође. ^ Надежда Васиљевна лако уздрхта. Шта је то познато, мило било у њеним очима?

— Не сметате ми — рече Надежда Васиљевна. — Приђите. Ја видим ви имате цвеће. Вероватно сте га понели на гроб ? — Да, одговори девојче — на гроб чича Павла. Надежда Васиљевна уздахну. — Ах. Тако. Девојка се збуни. У неодлучности она је ћутала. — Вас зову Наташом? запита Надежда Васиљевна. — Да. — Приђите ближе, Наташа. Да се упознамо. Чича Павле је био мој муж. Наташа уздахну. Испусти цвеће. — Пошто сте донели цвеће, значи да сте се лено живели с чича Павлом. Онда сте ви мој пријатељ. Покоравајући се Наташа је пришла. Надежда Василзевна је загрли и пољуби. — Узмите своје цвеће, метните га на гроб. Њему ће то бити пријатно. Чича Павле је додаде она — у животу видео само много зала. Наташа метну цвеће и седе крај ње. Она је ћутала, у њеним очима је нешто играло. Надежда, Васиљевна миловала ју је по коси. Почело се смркавати; небо поста пространије, чистије, јавише се звезде. — Опростите, рече монахиња долазећи и клањајући се. Сад треба да закључамо гробље. Од росе и свежине сено је мирисало оштрије. Које где црвенела су се кандила по гробовима. Надежда Васиљевна ишла је руку под руку с Наташом. Идући она је обухвати и рече: — Пољубите топло своју маму и реците да је јако молим да дође к мени. Ако допусти ја ћу јој вратити посету. Кад се вратила кући Надежда Васиљевна је осетила, да је сад свршено све. Она је опростила у дубини срца. »Сад сам, Павле Антоничу, учинила што си ти хтео <{ . Последњи окови — земље, живота — покидани су. Хтела је да пише сину, али је клонула и легла да спава. У сну је видела Павла Антонича. Он је био светао, говорио јој је нешто, али шта управо, она није могла разумети. Надежда Васиљевна није видела ни сина, ни Горјаинову. Кроз недељу дана је умрла. С руског М. Б.