Nova iskra

— 214 —

Свих ових дана није она аисолутно ни о чему другом ни говорила ни мислила, већ једино о својој срећи. Њојзи је изгледало, да и ја треба исто тако да мислим и осећам. Она је личила на дете, које засипају новим играчкама, какве оно још није видело; па мисли да је цео свет одушевл>ен његовим играчкама као и оно само. — Онрости молим те, рекох јој: хоћу да ти узмем два, три минута. Извадим писмо и распечатим га. Олга не рече ни речи, али, погледавши је искоса, опазим да је била изненађена. Уснице јој се стегоше, а око очију избише борице. Без сумње, хтела би да ја немам никаквих послова и никаквих односа са људима. Без сумње, у дубини душе своје осећала је жаоку самољубља, када, заједно са бригом о њој, бринем још ма о чему другом и интересујем се о другим људима. Али зато сам ја сасвим мирно читао писмо. Није било дугачко, али је било сасвим одлучно; »Не могу веровати оиоме што ми је еестра јавила. Чудим се и не разумем, како се у твојој здравој глави, која се увек одликовала здравим мислима, могла родити тако дивљачна помисао! Сачувај Боже! Да моја сестра прода своје тело за милионе, — шта то треба да значи'? Зар није боље пре полудети, него ли препоручити тако што ? Ч[ега заједничког има између ње и тога господина? Она се спремала за скромну пословну каријеру, а он је расипник, који о раду ни појма нема; она је пуна снаге и тек је почела да сазнаје живот, а он — страћио сву снагу, па јој сада само одмор нуди; она је скоро лепотица, а он скоро наказа. Предати себе таквом човеку, зар није исто што и поћи милионару на издржавање? Не, Андреја, та одвратна мисао дошла ти је у главу, захваљујући једино каквој чудовишној погрешци. Никада се неће догодити да моја сестра заборави, чему је свом душом тежила — поштену посленичку судбину, скромну службу ближњима. Похитај, Андреја, да се што пре уразумиш, иначе један другом никад више нећемо стегнути руку. За сестру сам ја уверен. Она није подобна да учини сличну нодлост. Али, што ја никада не могу допустити, ако то баш и учини, знај да бих престао бити њезин брат. Понављам: ради нашег давнашњег пријатељства — врати се разуму. Твој Биктор«. У себи сам се смејао, читајући ту пријатељску посланицу. Прво — дошла је доцкан, јер читајујући је ручам са својом женом, те више ни по коју цену нисам се могао »вратити разуму к , а друго — у њему није било ничега осим громких Фраза, каквих сам ја могао написати и десет пута више. Ни једног разумног закључка; чудновато, како је бедан мозак мог друга Биктора. Пружих чашу с вином према чаши Олгиној и рекох: — Испијмо, мила моја! Олга узеде чашу, куцнусмо се, али је ипак била немирна и гледала у страну. У њеним великим очима сијала је она иста туга која ни

пређе није силазила с њезина лица. Било ми је жао. Зашто омрчавати срећне дане? — Олга! Љубомора је велики норок! рекох јој примакнувши своју столицу ближе њој. — Знам! рече она и насмеја се кроза сузе. — Хоћеш ли да те у тренутку излечим? Ево узми и прочитај! Ја метнух писмо пред њу, она га узе, пажљиво сави и метну га у мој џеп. У исти мах некако живахну и поче се смејати самој себи. Ја сам знао да га она неће читати, напротив знао сам да ће овакав мој поступак поново пробудити њено поверење према мени. Туга је одмах прође и она стаде називати глупошћу свој малопређашњи наступ. — Свеједно, ја те нећу никоме дати, мили мој! страсно је шаптала она, припијајући се уза ме, када смо се колима враћали кући. XII — Знаш ли, Олга, да нам је потребно мало друкчије живети! Треба да прегледамо своје приходе. И доиста, то је било потребно. Мојп приходи нису били велики: примао сам око сто рубал^а интереса на капитал који је дао у банку још мој дед. А дед ми је био мали поседник у једној од јужних губернија. Када се оженио и када је добио првог сина, у главу му дође једна добра мисао. Дао је банци неку незнатну суму, са наредбом да припадне првом унуку од његова прва сина. Тај унук био сам ја. Отац ми није био ништа оставио. Бећ од десете године, нашавши се у кући своје тетке, која је живела од злехуде пенсије, морао сам се познати са немаштином, а већ у дванаестој години давао сам лекције за по три рубље месечно. Тај и такав живот провлачио се до моје двадесет нрве године, када сам добио своју ренту као први унук првог сина мог деда. Благосиљао сам оштроумље дедово, јер је до тога времена капитал већ био порастао на двадесет тисућа. И Олга је имала од прилике толико исто. Њена земља била је у закупниковим рукама, који је радио што је хтео, и давао Олги колико је кад хтео. Она је имала брата који је живео у селу; о томе човеку знао сам веома мало. Олга је о њему говорила са дубоким поштовањем, али ја себи нисам могао никако јасно представити какав је то човек. Једино сам знао, да је сељацима поделио своју земљу и да је сам лично обрађивао један део њен. — Познаћеш се сњим, сам ћеш видети! говорила је она. Он је долазио у град с јесени, после сређене жетве, и свраћао к њој. Требало је да чекам јесен, да бих видео тог чудног човека. Наши скупљени приходи давали су суму којом се мало што могло урадити. И ако нисам био навикнут на удобности, ипак ме је љутио намештај у нашој вили. У две собе биле су