Nova iskra

— 217 —

бескрајном нежношћу, у њезнну погледу било је толико иривезаности, — да јо сам н>ен додир ублажавао моју брижност. Олга се несумњиво поправљала. Опазио сам, да је скоро престала кашљати • бледоћа која ме је пређе оиако плашила, скоро се изгубила са њезина лица; чак је и сама била опазила да се нешто мало угојила. — Кад би сви били срећни, не би иа земљи било болесних! радосно је говорила она. Уопште, у нашем стану никада није престајао говор о срећи у свима могућним комбинацијама. То би, истина, могло постати и досадно, када би се говорило само теоријски; али је Олга о томе говорила само зато што су јој осећаји превирали, — она се просто изливала. Што се мене тиче, осећао сам се добро. И ако нисам био заљубљен, увек сам био пријатно узбуђен. Олгини погледи, залЈубљени и испуњени страшћу, изазивали су у мени страсно узбуђење. Једанпут само нагонила ме Олга да се побојим. То је било баш оног дана када је код нас био Кремчатов и када се пред њом повела реч о Нађењкиној болести. Цео дан и цело вече била је бледа и није са мном скоро ни говорила. Нисам могао разумети: да ли није тај и такав разговор изазвао љубомору у ње ? Чекао сам, да сама почне разговор о томе, али је она унорно ћутала и, изгледало ми је, била веома несрећна. Зато се одлучим да први почнем говор о томе. — Зар се не стидиш, Олга? рекох јој и седох поред ње. Она се приви уза ме и бризну у плач. — Стидно, стидно! Али шта да радим, кад јој не могу опростити? — Шта? — Што те је некад волела!.. При тим речима удари у смех и избриса сузе. Засмејах се и ја; тиме се и заврши све. Измирили смо се потпуно. Не треба ни помишљати. да Олга свих тих дана није ништа читала. Ако јој књиге и дођу до руку, одгурне их у страну и назива их, смејући се, својнм »крвним непријателзима«. — А зашто то ? питам је. — Дуго су ме варале! У њима сам тражила умирења, јер су ми све обећавале, али ништа нису могле дати.... Нека им је Богом просто, — ја им опрапггам. Од познаника посећивао нас једино Вјетвицки, који ми је био ужасно досадан. Све до овог времена нисам имао прилике да га тако често посматрам. Нисам могао разумети, како је то могућно бити у толикој мери једнолик и непроналазан. Изгледало је, да ништа друго не зна осим једне једине јеванђељске истине, из које излази да свој живот треба стављати ближњем у службу. Са те тачке гледишта стално је порицао личну срећу. Мене је чудила и Олга,

која је, без обзира на њену равнодушност према свему изузимајући једино мене, — но пуна два часа говорила и препирала се с њим. Он мене, просто на просто, није признавао и понашао се према мени веома грубо. Ја, разуме се, нисам од тога правио питање. У време таквих дугих препирака ја сам се користио неком врстом слободе. Могао сам отићи у другу собу, лежати сам на одмарачи, шетати из једног угла у други. Њих нисам слушао, па, заборављајући њихову присутиост, користио сам се тим временом да бих могао сређивати своје мисли. Већ је прошло три недеље од наше свадбе. Осим вести, што их беше Кремчатов донео, нисам одонуд имао никаквих извештаја. Кад једном дођох у универзитет, дадоше ми депешу од Виктора. Јављала ми је: »Хитам да ти изјавим своје негодовање и презрење. Више се не знамо«. Овај лаконски комплимент долазио је због моје женидбе. Због тога сам и закључио, да је Нађењка морала о томе размишљати и писати Виктору. Племенити »јуноша« узбудио се. То је сасвим природно, те ме његово »негодовање и презрење® није ни најмање вређало. Нисам хтео молити Кремчатова. да оде тамо, а не нарочито због тога што је био сав заузет око спремања своје свадбе. Јурио је ио граду као махнит. Сретали смо га по десет пута преко дана. — Можете замислити! узвикивао је искрено узбуђен: Још ни до сада није ми готов Фрак! — Па Ви имате одличан Фрак! Зашто сте поручивали нов? — Та шта је Вама? Зар да се венчам у старом Фраку ? Све што будем обукао мора бити ново и нетакнуто, као и моја невеста! говорио је он са свим озбиљно. Другога дана бринуо се о прстењу, трећега — о колима, а све некако тако свечано, као да је већ почео обред венчања. На два дана пре свадбе дође нам Марија Николајевна. Била је необично одушевљена што ствар већ прилази своме крају. — Не можете замислити, како ме све то интересује! шапнула је Олги. — То јест,.шта Вас интересује? — Па то... Како је бити удата... У један мах постане се госпођа. Док је то говорила, као да је од ње пламен ударао, сва је горела; дебели јој образи заруменеше се, очи заблисташе. Уопште, видело се да она све то боље разуме него ли што јој се чинило. Олга јој рече да ће јој роман постати необично досадан, ако раније сазна његов свршетак — и ту је остави. Међутим било је јасно да је Марија Николајевна дошла у намери да нотражи неколико практичних савета. Тог истог вечера добили смо раскошно штампане позивнице, са златним ивицама, које јављају да Василије Васиљевић Кремчатов и Марија Николајевна Крјучкова, због свога венчања