Nova iskra

— 198 —

— Ја нисам... Нисам ја, Бога ми! — Овамо ти, овамо, па ћемо видети јеси ли, ниси ли — вуче га жандарм кујни. — Шта је то било? — упита водоноша, носећи два ђугума воде. — Знаш ли ти ко је појео ћурећу џигариду што је била у тањиру, овде на полици ? — упита га поп. Жандарм пусти младића и ослони се на сабљу. Водоноша погледа у жандарма, осмену се па рече: — Знам. Богме, појео је господин џандар. Испекао је мало пре кад се отимао свет о ону кошуљу. Заћуташе сви и загледаше се. Жандар мрдну брцима:

— ТТТ то јес' јес', појео сам је ја. Мислио сам да је куварева. Отац Методије ухвати се за косе: — Ћурка!.. Ћуран!.. Има ли ко близу ћурку или ћурана?.. Зиии земљо, да потонем. Шта ћу сад, кукавац! На то се размаче танка завеса на прозору и помоли се владика. Љце му се заокруглило од смеја, и проговори тихо: — Оче Методије! Не треба ништа... скоро ће и ручак. И без кметове беседе, владика је на ручку, одговарајући на учитељеву здравицу, похвалио ревновање оца Методија у »вертограду Господњем <( и одликовао га црвеним појасом. Тадија П. Кости-ћ.

Г/ЧВР/ЧМ и

Да чупам из себе све део по део, Да, ријући живце, подсмевам се злобно, Да се светим себи сав модар и врео, Да крв своју пијем ко причешће гробно То сам тада хтео. Јер вечера тога, Ко после погреба најдражега брата, Ко свештеник храма испљуваног Бога, Схватих бол кад човек воли децу блата. Гледао сам како ти ми сунцем биваш И ако сам знао колико си мала; Осећах, да вид ми својом руком скриваш, Гураш ме на море без неба и жала. Сад бих да те мрзим. Колико си ниска! Авај јадна жено и ти још ме волиш! Зар мислиш да си ми икад била блиска? Бежи. Зашго да се ко худ просјак сколиш?

О ми смо далеко, далеко бескрајно. У твом оку видим тек леш среће своје. Па ипак, ко да се још волимо трајно, Тражимо се. Или из навике то је? Свег си ме у себе сахранила с циком; Једно другом ми смо прогутали срце. Све то беше рано! Сад ћутимо ником. Певамо: гробари што копају мрце. Два гаврана ено. Кљују се и криче Бесни, што у једном срце другог чами. Једно другим живи. Они на нас личе: Мрзе се због оног што створише сами. Ми смо гробља. Ја бих да их раскрвавим, Лешинама мржња да нам се разбукти. Вај! Чим лед се оспе, ја га крвљу кравим. И док сфинкс замрачен врх нас кроз ноћ хукти

Пољупцем бих туђим да сав страх задавим. М. БојиН.