Nova iskra

— 263 —

Поставише ми пред вратима и ја почех да зубима ситнпм мршаве делове нормандске кокошке и да пијем бпстру јабуковачу, жваћући велике залогаје белога хлеба, који је, и ако је нре четири дана мешен, био пзврсан. Наједанпут дрвене вратнице, што па пут воде., отворише се и једна чудновата прилнка упути се кући. Одвећ суха, одвећ висока, тако увијена у шкотски шал с црвеним квадратнма, да би човек могао помислити да п нема руку, кад не бп впдео једну суху руку, како низ бутину држи бео путнички амрел. Њено као у мумије лице, окружено увојцима седе косе, који при сваком кораку одскакиваху, натера ме, ни сам ие знам зашто, да помислим на харингу са внтицама око главе. Она брзо, оборених учију, промаче поред мене и нестаде је у колеби. Та чудновата појава развесели ме. Јамачно је то моја сусетка, постарија Енглескиња, о којој ми је газдарица говорила. Тога дана више је нисам видео. Сутрадан био сам се наместио у дну оне дивне познате вам долпне, што се пружа чак до Етрета, и спремио да цртам, кад наједанпут подигавши очи угледам нсшто необично, како усправл>епо на брегу стоји, рекао бп катарка је са заставом на врху. То је била Енглескиња. Чим ме смотри, нестаде је. У подне дођем на доручак и седнем за заједнички сто, да начиним познанство са том старом чудакињом. Али она не одговори на моју љубазност; чак је и према мојој услужности била неосетлшва. Ја сам јој упорно наливао воде, ужурбано додавао јела. Само лак, готово неприметаи покрет главе, једна полугласно изговорена енглеска реч, коју сам једва чуо, беху једини одговори захвалности. Махнуо сам је се, и ако сам непрестано о њој мислио. Након три дана знао сам о њој толико исто, колико и госпођа Текашер. Звала се мис Харијета. Како је тражила иеко забачено село, да у њему лето проведе, настанила се пре шест недеља у Бепувнлу, и као да. није имала намере да га остави. За столом никад није говорила, брзо је јела и уз јело читала неку књижицу нротестанске пропаганде. Свима је те књижице раздавала. Чак је и свештеник добио четири свешчице, игго му је некакав дечко, ком је она дала један грош, донео. Покадшто, без нкака повода, рекне газдарици: »Ја воли Господ изнад све на свет, диви свему, што је створила, обожава га у сва природа и увек у срца носи.® И изненадно би збуњеној сељанци ћушнула у руку једну од брошура, што су намењене да цео свет у њену веру обрате. У селу је нису волели. Откад је учитељ рекао: »То је безбожница (( , владало је као неко проклетство на њој. Свештеник, кога је госпођа Лекашер питала за мишљење, рекао је: »Она је јеретичарка, али Бог не тражи смрт грешника,

РАЈ1И: ЗАБРАЊЕНИ ПЛОД.

а пооле тога ја мислим да је она потпуно часна особа.« Речи »Безбожница — Јеретичарка«, чије се значење није поуздано знало, унеле су сумњу у духове. Осим тога тврдилн су да је Енглескиња веома богата, и да је цео век ировела путујући по свима земл 3 ама на свету — јер је њена породица отерала. Што ли је породица отерала? Због њеног безверја, разуме се. У истини то је била одунлевљена поборница за своја иачела, тврдоглава протестанткиња, каквих Енглеска гомилама даје, једна од оних старих добродушних, а несносних девојака, које се виђају за свима заједннчким столовима у Европи, које вам огаде Италију, окуже Швајцарску, учине досадним красне градове крај средземиога мора, свуд доносе своје чудњачко понашање, своју скамењену весталску чедност, тоалету која се описати не може, и извесан мирис гуме, да вам се чиии као да их ноћу у кожну кутију затварају. Како их у неком хотелу смотрим, одмах утечем као тица од виноградског страшила. Међутим ова ми се учинила тако необична, да ми није била одвратна. Госпођа Лекашер, од ирироде непријатељица према свему што није сељачко, осећала је у својој ограничености као неку врсту мржње према зане-