Nova iskra

— 281 —

опада, воде га у ергелу на поиравку. Природа је најбол^а апотека. Требало би да оде у село, у ергелу људи... И насмеја се овом свом последњем. поређењу. Хтедох га упитати, у чему јс то лечеље, али помислих да немам разлога рачунати на његову искреносг. Олга ће ми све то објаснити. Користим се његовим смехом и нађем да је тај тренутак најзгоднији да га позовем на ручак. Он ћутећи устаде и иође за мном. За време ручка поново му се врати она његова збуњеност којом ме је и дочекао. Запињао је, говорио одсечно и вазда. захваљивао. Олга је ћутала, али је то ћутање било некако тендециозно. Поглед је њен клизио по разним иредметима, али се ни једном не задржа ни на мени ни на брату. Када из дечје собе допре до нас плач моје кћери, она се томе необично обрадова, те журно побеже. Иван Михаиловић јео је јуначки и много, али није пио ни воде ни вина. — Никад не пијем! објасни ми он. Код нас се врло много пије, па не могу и себи допустити тај луксуз. Кад пређосмо на колаче — били су изврсни и спремљени у част доласка Ивана Михаиловића — дође и Кремчатов са својом госпођом. Василије Васиљевић слушао је већ одавно о брату Олге Михаиловне као о значајном човеку, а ношто је и сам био страстан за све значајно, одмах је пристао с њим. — Веома ми је пријатно... С вама сам друг по оружју! — рече он. Иван Васиљевић упре очи у њега. — Па да... Ви то можда не знате ? Ја сам оперни композитор. — Али ја се иикада нисам занимао музиком, — одговори му Иван Михаиловић. — Не мари ништа. Ви живите у селу као просветитељ, а и ја музиком облагорођујем ту исту гомилу. — Па то није баш тако! збуњено примети Иван Михаиловић: — Та Ваша благородна музика никада не допире до мојих сељака. — Да, непосредно, али допире путем који не опажа обично око: путем утицаја на опште повишавање укуса. И Кремчатов поче па дуго и нашироко доказивати Ивану Михаиловићу свој положај. И ако Иван Михаиловић није знао, да се Кремчатов тек припремао да пише оперу, ипак је он, како се дало видети, одмах разумео да је пред њим човек којега сврби језик, те му само за то није ни спорио. — Ето, видите, и Ви се са мном слажете! рече на послетку Кремчатов; а Иван Михаиловић, лако климнувши главом, устаде и упита ме, где је Олга? — Она је с Клеопатром! одговорих му. А што ће Вам? — Да се опростим. Идем вечерњим возом. Ноћас ћу бити код куће.

— Којешта, шта је Вама? — Сестра је, кажете, тамо? и показа руком ирема дечјој соби, па, и не сачекавши одговора, оде. Убрзо затим изиђе из собе и дође нам Марија Николајевна. Била је прилично збуњена. — Дошао Ваш рођак и рекао ми: молим Вас оставите ме насамо са сестром!.. Чудњак! — Опростпте му, рекох јој: он је сељак. Међутим и ја осетих непријатно предосећање. Изгледало ми је, да. ће се тамо, у детињој соби, несумњиво одиграти каква тежа сцена. С једне стране — низ оштрих и жестоких прекора, а са друге —■ сузе, очајање, малодушност. Поседех не много са својим гостима и затим приђем детињој соби. Пришао сам вратима на потпетицама и, застанувши, могао сам чути цео разговор који се водио у соби. — Тако ретко долазиш, на већ журиш! пребацивала је Олга. — Овде ми се, Олга, не допада! Смета ми. — Ваљда ти се не допада мој муж ? ропко и, како ми се учинило, са премирањем у гласу уиита она. — Не... То не могу рећи. Али ми је туђ, туђ... — Мени драг а теби туђ... — Да. Шта да радим!.. Ми смо различни људи. Он мене не разуме... — Ко ? Андреја? Андреја? топло се заузе Олга: Он је тако паметан, он све разуме, све... — Али не тиче се то памети. Тешко ми је кад видим како си се сва подала личној срећи. Та угодност, задовољност... Сад имаш дете и све си напустила. — Ах, Иване! Па шта сам могла ? Ништа нисам могла. Била сам некорисна. — У толико више. Ти ниси смела примити срећу. То је туђа срећа... Разумеш ли ? Ни једна кап среће не долази бесплатно. Ти је прихваташ, — значи да је други губи... Ал' опет опрости, опрости!.. Све сам ти казао, а ти заборави. Желим ти све што је најбоље!.. Чух два нољупца, један — несумњиво Олги, а други Клеопатри. Уз то чух и дубок уздах који је излетео из Олгиних груди. Ја, разуме се, пожурим да се уклоним. Љутила ме та тупа ограниченост, која је тако неодступно набацивала своје дрске погледе слабом створењу. Хтело ми се да му то и кажем, али се одлучим да поштедим Олгу. После пет минута он је био обучен и опранггао се с нама, гледајући испод ока. Олга је држала на рукама нашу девојчицу и била болесно бледа. Нестрпљиво сам очекивао кад ће већ једном отићи тај незграпни човек. Он је по Форми стезао наше руке, исто тако Формално пољубио Олгу и изашао на улицу. Поседели смо остали још једно десетак минута. Кремчатов, осећајући неугодност ситуације, поче причати о Мишурину, који не само што је код њега мезетисао, него је чак од њега носио и хлепчиће маслом намазане. Ја ударим у смех,