Nova iskra

— 283 —

ЛЕК ПРОТИВ СТАРОСТИ Жан Фино Ми не умиремо више као стогодишњаци. Откуда ова превремена смрт? Зашто умиремо? Вечито спорно питање, које нам је донело толика тумачења која ништа не тумаче! Кад бисмо хтели изнети све разлоге, почев од богослова па до биолога, то би био иосао који би захтевао стотине свезака, у осталом посве бескористан. Човечанство поглавито занимају средства за избегавање смрти, а ниуколико скривене побуде за његово живљење на земљи. Стога оставимо у страну хил>аду и један узрок што их наводе наши претходници, а истакнимо један, који заслужује више части него игго му се уопште признаје. Тај непризнати узрок је — страх од смрти. Човек, доспевши до извесних година или само у неко нарочито душевно стање, претрпи неку врсту аутосугестије смрти. Он тада верује да му је дошао крај и он се храни исто тако страховањем од смрти, као и животном храном. Почев од тога тренутка, смрт га је омађијала. Он види са очајном муком њене позиве свугде и свагда. Мудро и спасоносно очекивање другога света уступа место нервозпом и кукавичком страху од престанка живота. Човек се храни овим страхом, он се њим трује и од тога умире. Човек кога је обузела ова мисао лоше једе, а још горе вари. Његов живчани систем се заљуља и његов организам остаје глув према подстицајима живота, који нам долазе споља. Жаљење за животом, за који држи да ишчезава, одузима животне изворе његова организма, стварајући неку безграничну тугу и безимене болести. Кад би човек био уверен да му је достигнутих 70 година далеко од крајне границе његова живота, он би извршио двоструку каријеру. Често пута би било довољно померити вештачке преграде дуга века, довољно би било улевати људма уверење, да их очекује живот од 150 година, па да га задобију. Аутосугестија, која иде дотле да изазива у човечјем организму укоченост зглавака и стварне повреде, прожела би човека у овом случају толико, да би њен утицај осетило цело његово биће. Јер не забо-

равимо да нас страх од смрти лишава свега, не изузев ни подобност живљења. У рату гину мал' не увек и пре свију они, који највише стрепе од смрти. Они на њу мисле, због ње су брижни, од ње се чувају, од ње хоће да избегну, а она их најрадије изабира, она се најпоузданије устреми баш на оне који од ње беже. Тим се можда може протумачити онај ужас на лицима погинулих на бојноме пољу. Испитајмо пажљиво ирошлост, а нарочито садашњост стогодишњака, па ћемо се зачудити како су они равнодушни према крају прајева. Ово им се чини најмања брига, и они греду ка крајним границама живота понајчешће и не помишљајући на смр1\ Неком човеку од сто двадесет година приписују овај ведри одговор, који заслужује да се усвоји као једно од основних начела герокомије (наука о дугу животу). Кад га упиташе да ли се боји смрти, он одговори; — У сто десетој години као у шесетој, а у шесетој као у дваестој, хоћу рећи — никада. Ја сам се увек паштио да ваљано живим, уверен да ће ми то донети смрт у подесно време и у најлакшем облику. Презирање смрти, то је још један начин да се продужи људски век. Јер живот се понаша према нама као и женскиње: оно се покорава поглавито ономе који показује равнодушност према њему, а окреће главу од оних који уздишу и који му највећма досађују својом претераном наклоношћу. Најмоћније средство да човек не умре сувише рано, ово је: да негује дужности живота и да презире смрт. II Међутим старост, која нас насилно баца у наручја смрти, није ниуколико тако свирепа и неизбежна несрећа, као што се обично мисли. Да се разумемо: ми нећемо можда никада открити баснословни кладенац младости, о коме сањаху стари народи. По њихову безазлену веровању, овај кладенац би давао вечиту младост онима који би се у њему окупали, пружао би им отпорну снагу против рушења и трошења организма. Ну имајмо на уму ово: што беше негда. само маштање, сад има извесних изгледа да постане научном стварношћу. Не тако лепа као сан оних који вероваху у врлину старе нимФе Јупитерове, ова стварност неће додуше уништити старост, али ће је одложити за дуги низ година.