Nova iskra

— 296 —

— Зар се нећете одморити, можда сте из далека? упита дебели крчмар услужно клањајући главом. — Нисам уморан ! — одговори путник. — А куда путујете господине? — приђе беспослени кочијаш. — Могу ли служити? — Кола су добра. — Путујем преко иланине. Кола ми не требају, још сам здрав. Пут ће ме већ одвести преко гора у далеке равни. — Само да не залутате! —■ слегну кочијаш раменима. Има три пута да се преко планине пређе. — Најзгодније ће бити железницом, али она не иде до сутра, — рећи ће опет крчмар. — Преиоћите, а сутра можете продужити без бриге. — А ако господин жури, могао би среским друмом. На колима би до зоре прешли планину, — умеша се други кочијаш. — Нећу ни железницом ни колима — одговори путник. — Е онда можете преко мог забрана, овуда уз брдо стазом, па после лево кроз честу. Прече је и брже ћете стићи, — добаци подругљиво један одрпанко пред крчмом трљајући на длану скупљене цигарице. — Вуци се одатле, ленштино! — довикну му бакалин из суседства. Па, обраћајући се путнику, насгави:

— Лажов јо, пе слушајте га! Железницом је одавде иајлакше отнћи, а ако нећете, можете и колима; иначе пут је опасан н можете зло проћи. Међутпм овај трећи пут што води кроз шуму и није пут него стаза. Туда је најопаснпје ићи. Ко зна куд та стаза излазп. Некп веле да иде до у раван, а други кажу да се губп у провалама и стењу. Туда се и пастири ретко веру, а козе које тамо залутају и не траже, ако се саме не врате. Има ту и звериња. А баш да све то претурите иреко главе, кад дођете с оне стране планине нећете моћи на друм изаћи. Горштаци ће вас пре испребијати и раскинути псима него што ће вам допустити да преко њива пређете. Јер кроз те мале њивице нема путова док се жито не покоси... Пазите!.. Путник се насмеја. —• Онда ћу ићи тим нутем! — рече он пркоспо, захвали се на савету и оде... Њега прогута ноћ а ми се згледасмо. Упитах за њега гомилу која се беше искупила око нас. — Мудрац, — рекоше једпи — познаје му се по лицу и очима. — Будала! — додадоше други. Ко бп други био ? А један старац дижући евоја уморна плећа оборп главу и рече једну једину реч: — Човек! Жив. Девечерски.

МОМ СРЦУ

О, срце моје, неразумно дете, Ал' чему жудиш и куда би хтело? Вечито исто, пеискусно, смело, О, срце моје, из окова куд би? Ти жудиш, луташ, не знајући мете, Зар не знаш да нам погнут' вал>а чело? И све би неке легпне краје хтело. Зар не знаш да смо предали се судби? Јер нигде није ни бол>е ни горе, Свугде су људи једни исти људи; Мене ће исти ланци свуд да море А тебе свугде исте, уске груди. Вел. М. Живојиновик