Nova iskra

— 295 —

ТРИ ПУТА

ече нас етиже под нланином у малој планинској варошици. Пред нрвом крчмом сиђосмо с кола да потражимо одмориште и конак. Кочијагаа вратисмо натраг у село. Пред нама се тискао свет довршујући своје послове. Чуло се како стари бравар јога струже, пз ковачнице је бректао наковањ и прштале светле варнице. Сељаци из околних села завириваху још по к-оји пут у дућане и спремаху се за иолазак. Неки су већ и одлазили. Суседна зграда мале планинске железнице ћутала је згурена под својим зеленим кровом, а радници су још истоваривали робу из вагона више скретнице. Било је доста жагора и живота у тесној котлиии између мрачних гора над којима је висила хладна и нема ноћ. Тада ми друг показа на једног путника чудна изгледа, који је долазио друмом. Погледах га. На њему чудно одело, коса му растресена, про-

седа, очи светле, севају, корак му поуздан, тело право и једро. Изгледао је као младић, и поред седе косе. У руци је носио чворновак, док је мимо нас корачао поносно дигнуте главе. Поздрави нас, седе и снажном гласином затражи чагау воде. Његова велика путничка торба остаде му преко рамеиа. Изгледало је да лако носи своје бреме, јер на његову негато намргатеном челу не беше ни капи зноја, нити на лицу умора, а по упрашеном оделу видело се да је већ више часова прошло како се није одморио. Тада сам први пут видео тога човека, а ипак ми се чинио тако познат. — Никада не видех тако лепа старца, рече ми друг кад виде да га и ја одавно посматрам. — Ни ја тако стара младића! — одговорих. Ја не знам пгго сам тако рекао, али ми се чинило да треба тако рећи. А путник и не гледајући на нас диже се, махиу главом у знак поздрава и пође...